Prosvetni glasnik

452

ДУХ НАСТАВЕ

И ВАСПИТАЊА

илагиити, и држати их у страху, па спречавати цпркулацију крви и радове органске; нећеио им бранити да се играју, већ ћемо их потпомагати у игри; иећемо их држати у прашини и нечистоћи, него ћемо их што више изводити у слободу и чистину; нећемо пх казнити што се купају, већ ћемо их и ми сами водити на купање; нећемо им чинити пишта што је непрнјатно, већ све што је пријатно, и што воле, што дакле нотномаже да се унутарње органске радње врше нравплно и непрекпдно. И тако даље. И то све за то, да не снречавамо органске радње телесне, него да се врше правилно и живо, те да нам се што јаче и живље јављају и врше и оне радње мождане коре, које ми зовемо духовнима, душевним, умним, интелектуалним, или исихичким. Јер, ко би хтео ово даразвнјабез свега онога осталога на телу и у њему, он би личио на мене, као кад бих ја хтео, да се на моме босиљку само јадан лист дивно зелени и модри, а оно друго макар се и осушпло. Па место да га заливам и да сипам воду доле, а ја да сипам воду на тај лист озго. Или још верније: он личи на онога домаћина, који би хтео, да су му коњп и волови дебели и снажни, па место да их храни да му се гоје, а он да купује месо у касапници па да им га пришива и прилепљује на ноге и леђа споља. И тако дакле, ја мислим, да ће нам ова деФинпција и овако објашњење бити јасннје од свакога „моралнога" и „естетичкога" објашњења. И не само то. Ми смо кадри сада да одговоримо и на оно: шта је „добро", шта је „морално", ит.д. Добро је све оно, што потпомаже радње органске и повећава живот телесни и душевни; ннје добро оио, што их спречава п уништава. Морално је, чинпти све то, што новећава живот телеснп и душевни, и твој и туђ; неморално је, чинитп и себи и другоме оно, што тај живот смеће и убија. А чинити често и неирестано оно што је морално, или не чинити оно што је неморално, значи навикавати се на то. И тако нам остаје сва вештина даље у томе: да сазнајемо све што потпомаже живот и све што му шкоди, па прво да чинимо нек се врши, а од другога да га чувамо.

И тако смо ми потпуно одговорили на питање: шта је васпитање. Још смо за тим могли да објаснимо п оне две Фразе, које нам пре у педагошком и психолошком језику беху сасвим тамне и неразумљиво. Видосмо: да сви органи морају да раде; да радећиживе; да живећи расту и развијају се; да свуда норед тела иде нераздвојно и развитак духа; да је „добро" све оно, што потпомаже тај развитак; да је „морално", чинити то добро, и да се то чињење зове навикавање или васиитање. Еака нам се разлпка сада јавља, кад упоредимо наставу и васпитање? Огромна разлика. Дакле настава у главноме развија само мождану кору, дотле васпитање развија све органе, цело тело, целога човека. А колика је грдна разлика измеђ та два развијања, ми смо потпуно јасно видели напред. Ко би вршио ово право васпитање, његов бп се пптомац дивно развијао и без икаке „наставе". Он би за све сам питао и природу, и своју мајку, и васпитача, и све, и сам би мислио, и сам би дивно развио временом све своје душевне и телесне способности. Он би у десетој години млого мање знао, но што данас знају јевронска школска „учена" и „настављана" деца. У двадесетој години би био млого мање смешан од остале деце, а ова би се њему чудила, и то не толико његовоме уму, колико његовој сталносги и карактеру. А од двадесете године на на даље, он би насигурно био претежнији од њих у свему. На против, ко би вршио само наставу, без васпптања, тај би свога васпитаника више убијао, но што би га развијао. Као што видосмо, то није строго ни могуће. Остали органн морају да раде, те да се јави оно, што ми зовемо дух. А кад их настава не потпомаже, срећа је што они сами раде. Да пак овога није, да они и сами не раде и без наше воље и намере, онда би се настава на првом кораку своме осетила сасвим немоћна. Нити ваља дакле, нити је могућа, настава без васиитања. Васпитање је старије. Оно без наставе не само да може, него би у неку руку било и боље. Настава без васпитања, не само да не ваља, већ је у строгоме смислу и немогућна, (Наставиће се)