Prosvetni glasnik

4 7 к

ПЕДЛГОШКЕ СТВАРИ

5. Јован Кеферле, рођен 1768 у Вајблингену у Виртембершкој, где му је отац био млннар. На 14 дана иосле рођења изгуби једно око, а друго кад му је бидо четири године. Још у евојој раној младости оп је показивао велпки дар за музику и механику. Као дете, КеФерле добије једном о боашћу на дар једну са свим просту виолипу, на којој се он врло нрпјатно забављао, и после неколико недеља он је већ на њој умео да свира скоро све мелодије, које су му биле познате, и ако му је виолина била рђава. Идуће године почне он да учи и у дитру свирати, где је такође за кратко време тако велике напретке учинио, „да је"се већ могао мерити са својим учитељем". У механичким радовима такође је чинио необично брзе нанретке. Тако кад му је било десет годипа, почео је да прави омање алатке, па и сложеније справе. У 13-о.ј години већ је могао да направи столарски завртањ и делу клупу. Своју умешност у ручним радовима још је

више развио доцније, кад му отац узме једну воденицу у са свпм усамљеном месту, у коју се заједно с њим нресели да живи. Овде КеФерле није имао никаква друштва, а многе и леие и корисне забаве, које би окат могао наћи у таком месту, за њега су биле неприступне, и та га самоћа још јаче иокрене на рад и концентрише му целу пажњу на оне послове, које је оп још п пре разумевао. Норед осталога, он је овде почео правити столице, кола, воденпчке точкове, и изумео је разне врсте мишоловака и другпх справа за хиатање тица, и других жпвотиња. Нарочито су се чудили у његовој околини, кад је он смислио и нанравио за коваче двоструке шехове, које је вода кретала, и после, кад је у воденици удесио једну справу, помоћу које је одвајана плева и прашина. У доцније време КеФерле је покушавао и сатове да прави, за шта је такође и сам неке справе измислио, помоћу којих је тај посао могао да ради. (Наставиће се)

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ ПАЖЉИВОСТ > ВАСПИТАЊУ ('Једна глава из опште Методике)

Ко пази, у здо ие улази. Методика може бити нема важнијег питања, но што је питање: како да се одржи иажња добар ред у школи (дисциплина). А за ово нема већега, бољега и моћнпјега срер,ства но што је пажљивост. Из овога се опет видп, колико вреди развијати и одржавати пажљивост у деце и у себе самога. Пажљивост је оно парче земље, на коме стоји цела зграда васпитна. Она је земља из које ниче оно цвеће, што га ми садимо у врту васпитном, и без ње нам се ни један цветић не би примио. Она је, шта више, и само то цвеће јер га ми из школе носимо у живот и китимо се њиме. Непажљив је човек што и неваспитан човек. Он је мува, која налети и па мрежу паукову. Онједете, које, играјући се ватром, или машином запали кућу, те изгори и оно и кућа. Непажљивост остаје вавек особина лошега реда; пажљивост пак прелази у | смотреност, промућурност и зрелост, мудросг.

Овде ћемо да изложпмо све ногодбе, угодбе и неугодбе, које утичу да се пажљивост развије или не развије. Прво ћемо ноређати унутарње, психичке погодбе, па ћемо после спољне или више чулне. На првом месту бол, бол телесни, може да учини да се нажња младих слушалаца у школи скрене на другу страну, да се одвоји од онога што је на реду. Дете које глава боли, које је грозница уватила, које трбух боли, које ципеле жуље п .1и дркће од зиме, не може никад пазити колико треба. Исто тако, у великој загушљивости на великој врућини или хладноћи, где се организам бори с овим спољним непогодама, не можете никада одржатн ону пажљивост, коју бисте постигли иначе, да овога није. Невероватно мали узроци могу овде бити, па да се не одржи пажљивост. Довољно је н. пр. да дете жуљи опанак или ципела, да га нешто жуљи или боде, да га уједе бува птд. па да се већ нажња