Prosvetni glasnik

556

О КОМЕТАМА

што су кругови, на иебу, нешто мало издужени правећи тим елиасе , и што њихове равнине имају лак нагиб као и земља, што се зове еклиитика ; али то двогубо кретање звезда извршује се у једном онштем смислу што се зове нсаосредно а који би могао бити и обратан или ретроградан ако ностане нротиван. Ио тим заједничким цртама позиаје се једна велика породица, то је сунчани систем , и држи се да имају једно исто, заједничко порекло. У својој садањој целини, тај систем изгледа неизменљив, али то не стоји у истини : небеса нису ненокварима као што се је веровало пређе сувише дуго време; ништа није вечито, све има свој почетак; пебеса, као и све остало, потчињена су преображају, нрогресивној еволуцијн; човек, којегјош небеше тада, није видео те трансФормације, али је покушао да их погоди, да их сазна. Да прикажемо знамениту хипотезу Лапласову. У почетку, растурена материја скупила се својом атракцијом око различнтих центрова да би образовала маглице , то јест гомиле материје која је била гушћа у цеитру, или бар у мањој густоћи ка крајевима — спољности. Једна од тих маглица морала је саставити сунчани систем. Она имађаше пепосредно ротационо кретање, врло споро око једне лпније која је иостала светска оса. Мало по мало та се материја кондензоваше, и по једном меканичном закону, који се зове нринцип кругова, ротационо кретање убрзаваше се. Једног дапа, сиољни делови, одвајаЈући се центриФугалном снагом, груиисали су се и образовали једну јединцату звезду, једну планету, најудаљеппју од центра, прву но датуму, последњу у откривању, пре неколико година грудом Еетегпег-а: то је Нептун. Пошто су се исти узроци нродужили, обнављала се и исга одвајања, и тако су једно за другим постали Уран, Сатурп, Јупитер, Марс, Земља, на нослетку Венус и Меркур. Као што се види, земља је релативпо недавног постања, то јест скоријег, и да сунце, настављајући своју еволуцију, одиста може, у будућим добима, дати нових звезда, да изгуби нешто, по томе, од своје величине, од своје топлоте, од своје светлостп п неизбежно да се и угаси, да га нестане, ако не наступи некакав противни узрок, ако се не умеша нека нова сила. У садањој епоси,

сунце је још врло ведпко, врло светло, врло топло : милијон нута веће од земље, светлије него сви нознати светлосни извори, топло толико, да би могло истопити годишње лед од 30 метара дебљпне, који би био распрострт по земљи. Час, када ће оно да се угаси са свим, ако то јест настугш некада, још је далеко и не интересује човечанство , које мора ишчезнути пре њега. Простор који га дели од иланета нревелики је ; 40 милиона миља далеко је од зсмље а од Нентуна тридесет пута даље. Та одстојања изгледају нам тако велика само због тога, што смо ми врло мали ; треба да се навнкнемо на то, и, далеко од тога да сматрамо наш свет као нревелики. ми треба да га сматрамо као ограничени скун малих СФера скупљених једно уз друго; кад се земл>а приближи сунцу, удаљена је од месеца само тридесет пута колики иречник има, што у човечанство улева наду да ће се моћи једног дана прећи тај ограиичепи простор. Та релативна мајушност нашег система, чо суседство делова који га састављају, чине га једном краљевипом изолованом у звезданом свету, једним острвчићем изгубљеним у грдном океану, без суседа, без икаква односа са оним што је с оне стране, живећн својим независним животом нод особнтим законима. Белика радозналосг људи, њихова велика нанрезања учннила су, те ми сад познајемо те законе. Сви су на томе радили, почев од Калдејских пастира до наших дана: Кенлер је резимирао и допунио то испитивање. Јован Кеплер родио се 1571 год. у краљевини Виртембергу. Од постања астрономије, он је први растројио дух оног система који јс толнко много с права пута скретао ту науку уведавши је у правилне путе, благодарећи тачном мерењу које ју је спасло. Дан ио дан, за време од осамнаест година, он измери привидне ситуације планета закључивши из тога њихова ствариа кретања у простору, кретања која је резимирао у три знаменита закона утвр!,ујући Форму нутовања, варијацију брзина и трајање револуција 1 ). Тај огромни рад јесте, дакле, ресултат мерења ; то је резиме ') Ево та три закона : 1-во п.<<анете оиисују елипсе којима је супце стожер; 2-го кругови описани вектерним бразда-а сра ;1м> рни су времепу ; 3-ће четвороуглп времена реводуција сразмерни су кубицима великих оса.