Prosvetni glasnik

ВАРОДНА

самртним знацима, који је у рукама носио авонце и Февер који је објављивао кодико је сати, вичући опима што спавају да се моле Вогу за покојве, али тај није ии мало сметао лоновима и разбојнидима. 8. Зликовци и цигани. Као што су чинили поштенп људи, тако су се и лопови, убнце, просјаци и скитнице организовали у еснаФ или удружење. И они су имали своје редовне поглаваре, своју шегртску н калФенску уредбу, своје нробе за мајсторски иснит, своја зборна места. Они су у Паразу имали свој засебан сталеж и своја места, на којима је говорен њихов засебан зеленц језик и на која се слабо када усуђивао који од јавних стражара. Изабрани старешина биоје њихов цар, и возио се на колима која су вукли коњи. Он је имао и свој суд. II у свакој области изван Париза и он је, као и прави краљ, имао свога посланика пли заступника. Који пут је сазивао и неку врсту скупштине. II народ његов, у који су улазили свн неваљалци, варалипе, зликовци, разбојници и лопови Француске, делио се на лногобројие класе нлп редове. Сви су своме изабраном поглавици плаћали неки данак и чинили му почасти. Други један таке врсте силни самодржац био је краљ егииатски, владалац Цигана. ЈГодине 1427 показала се у Иарпзу авангарда ових тајанствених Азијата, и у њој један војвода, један кнез, десет каваљера и с њима око сто људи, жена и деце. На скоро по том кинтело је на све стране но путовима и око варошких улазака од тих људи. Они су пока> зивали медведе п мајмуне, оправљали котлове, нравили лажне новце и нрорицали шта ће бити. У тим шареним и мешовитим гомилама бирала се и кунила зликовачка војска. Од времена до времена државна је нравда бацала мрежу и ухватила по некога, те га поиела на вешала, али се то у гомили мало познавало. Ако је суд на дану обесио по некога од њих, и зликовачки је краљ ноћу обесио гдекога од удављених грађаиа или каквога пандура сувише ревноснога и радозналога. 9. Презрене расе. Као год што у Индији има парија, које и сами робови нрезиру, и који већ и самим додиром прљају, тако је и у Француској било нрезрених раса, Свуда

У ФРАНЦУСКОЈ 6 8 3

готово но Француској било је таких људи, и они су у разним областима имали особита назвања. Откуд су долазили ти људи, и шта су они били? Да ли су они, као што неки говоре, били потомцп Мусломапа, које је Абдерам у Француској оставио; да ли су билп нотомци Шпањолаца, које су Арапи из Шпаније истерали; или јеретпка, који су се билн обратили; или старих губаваца ? Нико то ннје знао, па ни они који су их гонили. Једно је извесно, да се нрема њима ноступало као према правим губавцима, да им је забрањивано да долазе у цркве, у гостионице, на јавна места, да су у Веарну и у Бретањи нагоњени да посе црвено одело, да им није Допуштано да иду боси путем, и да нису смели носитн оружје. С њима се нико није хтео женидбом сродити; сваки је додир с њима нзбегаван. Становали суно селима усамљенпм, у пустим пољима или у забаченим долинама женили су се само међу собом. мрзили су они цео свет, н цео свет је мрзпо њих. 10. Робови. Старо ропство ишчезло је из наше земље и претворило се у властеоске људе, али је иочело онет уводити се у Европи због нехришћанских заробљеника ратних. Тима су заробљеницима трговали градови италијавски. У XII веку могло се тих заробљеника добити на нанађурима у Шампањи, и једним тестаментом остављани су неки Сарацени владнци у Безијеру. У XIII веку трговало се мусломанскнм робовима у Провансу. Ново се роиство утврдило у Русиљону, којп није улазио у састав Француске краљевине; Француска га краљевина није хтела усвојити. После се још утврдио закон, да сваки роб самим стунањем на Француску земљу добија слободу. Године 1402 н 1406 општина у Тулузу даје неке поклоне робовима који су побеглн из Иерпињана. 11. Јавно милосрђе. У средњем веку се добро вршпла дужност милостиње сиротнима. Нлемићи и грађани носили су о своме појасу кесе пуне новаца, нарочито намењених милостињи, и поп је имао дужност да се о томе брине. Краљеви великаши, госпођеј ходили су чисто међу самим сиромасима који су о њиховој храни живели. Краљ Роберто био им је свуда нриступ донустио, тако да су седели иод његовим столом, на земљи нокрај њега, скоро међу ногама његовим, тако