Prosvetni glasnik

724

КАО НАУКА

који долази као заеебна лекцпја у СФеру ГеограФије. „У многим деловима Африке, Арабије и Сирије има великих просторија, на којима има само местимице воде и неких биљака, а цела је остала површина покривена сувим песком и голим стонама. Она места пак у пусгињи, где има биља и воде, зову се „оаза". При овоме се не сме уиуштати у објашњавање узрока, због којих нема воде нити објашњавати како је оскудица у киши и како то стоји у свези са удаљењем великих мора. Ва тим долази облик и састав тела камиле. Један део спољњега описивања концентрисаће се на чудновату грубачу, геоју камила има, и при томо ће се споменути између осталога, и то, да се грбача, кад нема камила хране, смањује, и да она служи као готовина за исхрану. За тим ће се говорити о стомаку, који је по своме општем саставу сличан са стомаком вола, овце, јелена (а золе се преживарски сгомак) али се од ових разликује у томе, што може дуго време да задржи храну и воду. Опда треба обратити пажњу на ноге, и показати како паиоњци код камиле нису онаки, као копите код коња, компактни, него су друкчије удешени, и за то су подеснији за пустињу. За тим ће се говорити о очима камилиним, и показати, како су оне удешене, да се могу сачувати од песка, који в^-тар у пустињи па све стране ио ваздуху развејава па онда ће се показати колена, која се лако ирегибају, и услед тога при товарењу камила може лако да легне, док јој се терет нато» вари. Главни интерес и значај целог овога онисивања своди се на корист коју човек од камиле има. Алн кад би јестаственичар описивао камилу, као једну животињу, онда се он не би зауставио само на томе; он би ношао много даље и узео би у обзир још и многе друге тачке које не стоје у тако тесноЈ вези са користима које човек од камиле има. Ми смо до сад посматрали очигледну наставу као један МоЛиа (начпн) увођења

плп нриблнжавања у природне науке, у Мпнералогију и Ботанику: а доцније ћемо претрести к;:ко се она примењује у ГеограФији и Историји. Оне три максиме: 1) иостуаност, 2) индивидуалност и 3) уоиштавање, које су до сада објашњаване, непосредно се односе на ову класу (врсту) лекција. Али природне науке уводе нас у примерне илн Фундаменталне науке: Математику, Физику, Хемију и т. д., у којима се може наћи последње објашњење свију активних снага и момената природних. Ту долази све што се помоћу енаге и узрочности нојављује, закони нокретања. закон о тежини, о топлоти, еликтрицитету, виталитету итд. Ми не познајемо природне Феномене спе дотле, докле не упознамо њихов појав и постанак но њиховим општим законима. И у цриродописним описима има извесних момената, који потномажу разумевање и изучавање ових виших снага, али они не излазе тако јасно на видик. Један минерал има и своју извесну снециФичку тежину и, ето, ово се односи на онај велпки закон о тежини ; он има и своју нрозрачност (транспаренцију) и особину да нрелама зракове — и ово се односи на науку о светлоети и тонлоти; тај је минерал још и сложен —• и ово већ улази у Хемију. Али онај који нредаје Минералогију, зна, шта у његову обласг спада; он се задовољава само тиме да ове велике снаге само наговести, и не разлажући их методски. Међу тим онај, који узима изучавање Јестаствонице за очигледну наставу, не уздржава се свакад у тако строгим границима свога нредмета, као што ради онај првн ; овајје, на против склон да брзо нрелази са описивања природних особина на разлагање њиховога рада, једном речи: он је склон, да нримерне (осповне) науке преобрати и претони у општу науку о нрироди. (Наставиће се)