Prosvetni glasnik

838

ђано из раније веома водео. Да би остао ненознат он је овде дошао 14 дана раније од остадог друштва. Но ипак су га нознали и магистрат му понуди један леп стан. Али он нзабра једну врло малу кућицу и нресвуче се у одело лађарског мајстора. Највише му је било стало до тога, да окде паучи да ирави лађе. Еод Амстердама налази се село Сардам где су се тада иравиле велике лађе. Он оде одмах тамо, Возећи се угледа један рибарски чамац. Рибар беше један његов стари познаник, кога је један иут у Русији видео. С њим се свесрдно рукова „Чуј, ја ћу код тебе становати !" викну он. Човек се извињавао, јер је имао само колебу са собом и кујном. Али то ништа не иоможе, Петар му узе собу, а он се мораде у кујну преселити. Та кућа још и данс стоји. За њега се сазнало ко је он. На против он је радио да то нико не зна. С тога назваше га Петар Бае. Свако јутро долазпо је с брадвом у руци на рад,тесао као обичан радник, распитивао је све и учио све. У ковачници је сам ковао, а остали његови другови доносили му угљен. Како су ови клели свога чудноватог цара, који их је наморавао, да својенежне руке прљају. Петар опет на против радо је иоказивао како му је дебела кожа на рукама, јер је то био доказ његове радљивости. Смрт му је била, кад људи стану у њега бленути као у какву животињу. После седам недеља рада врати се опет у Амсгердам и место да у доколици време проводи походио је научнике вештаке и занатлије, код којих је што год научити могао. Многе од њих узео је у службу и послао их у Русију. То исто чинио је у Енглеској, куда је одавде отпутовао. У Енглеској му је учинио велико задовољство краљ Виљем, који је заповедио да се држи маневра на мору. „Да се нисам родио за цара рускога царства", узвикну он један нут, „радо бих био енглески адмирал". Три месеца осгао је тамо. Кад је

се отуда враћао, опет преко Холандије, сиопаде их на мору бура. Сви путници и лађари престравише се, а једини Петар остаде неустрашим. „Ала би се некада лепо говорили", рече он престрављенпм лађарима, „како је један руски цар потонуо на мору у Холандији". Преко Холандије и Немачке дошао је у Веч. Овде је добио вест, да су се стрелци оиет побунили. Као разјарен ла® похита брзо у Русију. На нуту кроз Пољску походио је краља Августа II за кога кажу да је тако био јак, да је могао тањир од коситера савијати као комад хартије. 0 јачини краљеоој цар се и сам уверио, јер је он пред њим једним ударцем сабље одсекао волу главу. „Поклони ми сабљу", рече Петар, она ми је потребна, да одрубнм главу змају иобуне" Краљ му пружи сабљу с речима : дСмрт Турцима и Татарима; живот и милост поданпцима \" Кад Петар стиже дома нађе побуну стишану. Али све тамнице беху иуне. Петар се једва уздржао да не злоставља своју сестру Софију , која је опет у побуну била умешана. С тога је ставише још у строжији затвор и 130 завереника беху под њеним ирозором погубљенп. У овај мах казна над преступницима беше страшна. Цео месец дана текла*је крв на губилишту код Москве. У ово време умре његов пријатељ Л.е®ор. „Сад немам више ни једног верног слуге", узвикну Петар са сузама. „На њега сам се могао увек ослонити". Оп љубљапге драгога мртваца и купаше га сузима. Његово место заузе после Менчиков. 0 пореклу овога човека различно се нрича. Говори се, да је он био пекарски момак и да је носио колаче по улицама. Један пут дође он у кујну једнога рускога племића, који је цара на ручак иозвао. Ту иримети он како домаћин меће неки прашак у најмилије царево једо. Менчпков посумња, изађе на иоље и чекаше док цар не дође. Овај га примети