Prosvetni glasnik

1000

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

113 ОПШТЕ ИСТОРНЈЕ

понуде. Алн пре тога морао је Венијамин молити свога оца за одобрење и са нрепорученим писмом управитељевим отнутова кући. 4. Франклинови родитељи и сродници били су у великој бризи за бегунцем, јер дотле нису могли ништа о њему сазнати. У толико беше већа радост и ускићење кад је сагубљени Венијамин на .један иут са свим свеж и здрав дошао опет кући очевој (1724.) Еад је оцу саопштио намеру, да ће да отвори штамиару у Филаделоији, овај му чисто не хте веровати. Али кад му Венијамин ноказа управитељево иисмо и обећање за потпору, онда и отац одобрп и с његовим благословом и добрим жељама врати се онет у ФиладелФију. Али како се горко пренарио млади човек кад се иоуздао на помоћ управитељеву. Овај бешс добродушан, али не б -гае поуздан човек. Кад му је Венијамин иотражио обећану помоћ, он је одлагао од дана до дана и на нослетку место новаца добп нисмене преиоруке, које је у Лондону имао показати. Франклин је сигурно држао, да је он требао да добије новац по оним препорукама и спреми се на пут. Али пре ноласка испросио је госпођицу Реад, ћерку онога газде, која му је у ФиладелФији на сусрет изигала, кад је са она три хлеба улицом прогаао. Године 1724 (24 Децем.) стиже Франклин, као младић од 18 године, у славну британску ирестоницу. Његова младачка, свежа, иоверљива душа беше пуна најбољих надања, али се у свему јако иреварио. Препоруке честитог управитеља нису вределе ништа, и млади Франклин нађе се сада без помоћи у ту^ој и непознатој земљи, удаљен много миља од своје отаџбине. Неки други младић, који је био слабијег духа и имао мање вере у Бога, нропао би. Тако не беше са нашим Франклином. И ако га је лакомислена обмана управникова, кога је дотле држао за најбољег пријатеља, јако смутила,

ипак се он избашг од туге и нагаао је потпоре у молитви код Бога, којега је очинској руци са нуно вере своју даљу судбу иоверио. Он не хте у бесиослици проводити време, већ је игаао од једне штамиаре до друге у Лондону, да ма где нађе себи посла. 5. Ко тражи, тај налази, ко куца томе се отвара. После вигае запиткивања на послетку нађе место, где ће свој оистанак осигурати. Но инак морао је претрпети јога где која искЈ -гаења. Тада је био обичај у енглеским гатамнарама, да сваки нови иомоћник мора нлатити једну малу суму новаца старим помоћницима, којп су је попили. Фрапклин, који је свакаД живо бранио нравду, држао је овај обичај за обману и одлучно одрече да илати захтевану суму, кпд му је иста захтевана. Њ гов отказ нримљен је наравно са великим незадовољством, али Венијамин није марио гато се његовн другови љуте, јер је знао, да Је учинио оно, гато је право и веровао је, да ће се временом свака несугласица изгладити. Али у овоме се преварио овај, иначе разуман, младић. Његови другови остагае му непријатељц, ма да се Франклин увек иријатељски, донадљив и помирљив показивао. Оии су му правили разне лакрдије, у његовом одсуетау бацали су му разпа слова у сандук слагачки, расипали су му слог, који је био готово дбвргаио и гакодили му на све могуће начине. Франклин је све то сносио са невероватним сгриљењем, ником никад не пребациваше, никад се није тужио код својих госиодара, и мирно је поправио све, гато су му зловољни другови нокварили. Али по гато инату не бегае краја реши се он да плати ону суму новаца. У осталом он саоншти евојим друговима, да је овај намет ненравичан и да је он намеран да га плати. Другови му то не узегае за зло, и на послетку испаде за руком тшустљивом Фран-