Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

* На реду је сада да кажем неколико речи и о томе : треба ли или не треба давати обавезне оцеие из писмених радова у школи. Ја сам пређе у свом чланку о писменим задацима тврдио, да те оцене као обавезне не треба давати. Кад кажем обавезно то значи, да ја тражим да се те оцеве у књигу оцена не уводе, нити да се рачунају, као што се рачунају оцене из усмег.их одговора. Ну оваким тражсвем ја никако не мислим, да би оваке оцене требало са свим одбацити. На протнв ја сам за то, да се у ручном дневнику школском за оцене из ех!етрога1е отвори нарочита рубрика, где ће се оне редовно уводити. Те оцене биће драгоцепи материјал, који ће служити колико на то, да наставник позна стање своје наставе, толико ће служитн и па то, да наставник добије потпуну слику ђака својих, и да увек зна шта му ваља са појединима чинити, а шта са чнтавим разредом иредузети. Гако, на прилику, ако он по одговорима види, да му неки ђаци усмено доста добро одговарају, док су у писменим радовима слаби, онда ће то бити за њега знак, да се са таким ђацима има веома пажљиво радити, и гледаће да се они у својим пословима јаче извежбају, и да више самосталности стеку, али ипак он ће такве ђаке оценити са оценом добар. У другој прилици он ће наћи неке ђаке, који усмено слабо одговарају, и оцене из ех1етрога1е имају добре ; ово ће бити за њега знак. да на такве ђаке треба да нрипази, јер лако може битп, да су при усменом говору нлашљиви, а може лако бити да се и туђим радовима користе. У другом опет новом случају наставник ће наћп, да неко своје задагке ради за тројку, а на усменом пропитивању такође одговара за тројку ; овакав случај биће за њега зпак, да он таквог ђака може и са бољом оценом оценнти. Ове случаје наводим не за то, што бих хтео да доказујем да би оцене из ех(етрога1е при усменом иропитивању ваљало узети У обзир баш овако као што их ја овде узимам, него сам тиме хтео само то да напоменем, да ово узимање у обзир оцена из ех1етрога1е прплпком усменог проиитивања као ц ирилнком превођења у старије разреде ваља оставити наставничкој савести и уви-

ђавности, па ће та питања бити расправљена много правичније и корисније, него што се данас расправљају, где прелазак ђачки у старије разреде често зависи не од тога, какву је ђак знанствену спрему изнео, него од тога, да ли се случајно није десило, да један пут или два иут у течају године није знао лекцију, или једаи пут и два пут није могао израдити иисмени задатак. 1 ) Да видимо сада шта се овоме мишљењу замера. Г. Миодраговић у својој расправи о писменим радовима тврди да оцене из иисмених задатака треба рачунати као и оне оцене, које се дају нриликом усменог пропитивања. Истина он не каже које задатке мислн, да ли домаће или школске, мадаје требало да то изриком каже, да се не би морало и то погађати. Али пајпосле кад он то еам не каже, ја ћу бити према њему правичан и узети, да је мислио на задатке, што се у школи раде, јер су ти задаци у нас и дали повода да се о иисменим радовима ђачким јавна реч поведе. Иа које разлоге наводи г. Миодраговић за своје мишљење да оцене нисмених задатака треба рачунати као и друге оцене ? Оп о томе вели ово: „Не знам за што паставник не би рачунао белешку, којујесам дао ? Белешка која ће да вреди ваља да је управо скуп ових нојединих оцена из усмених и писмених одговора. Не рачупати је, значи чридаватн јој малу важност, значи багателисати је, мн већ видимо колика је то погрешка и непотпуност. Тиме још багателишемо и свој рад, а нреко гога и себе. Оно што наставник уради и оцени ваља увек да вреди". Колико пак он овом својем тврђењу даје важности и колико је овом својем мишљењу доследан најбоље се види у томе, што нри крају своје расправе тражи, да оцене из нисмеппх задатака само онда вреде, ако наставник „не бн доспео да испита све усмено и да оцену пз говора". Сад већ наставнигсебе не обагателише", ако свима не да „увек" оцену, него само онима, који нису усмено говорили, макар белешка, која ће да вреди ') 0 томе нма опширније у чланку : оцене у на шим гимназијама, у осамнаестој свесци « Прооветног Гласника" за прош. годину.