Prosvetni glasnik

486

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

математика, заузима одлично место, то ипак треба ЈЈјјОМИслити : ирво, да све друге науке у погдеду сигурности тако исто далеко заостају, као и педагошка; друго, по што је математика ио себи чисто Формалне п апстрактне природе, не може да да о истинитом бићу и нојавама, о стварима и силама, дакле о опом што је реално, никаква одговора, и само је донде сигурна у предметима свога рада, док се искључиво креће у својим границама, т. ј. у чисто идеалпим одиосима, не одлучујућп да ли и где би као могло да се ти цредмети у ствари нађу. 1 ) Докле педагогика тако исто чини, докле поступа чисто теоријски, само са идеалним чипиодпмарачуна и ове као дате претпоставља, дотлеје она у њен поступак и њене успехе исто тако снгурна као и математика. Тешкоће наступају тек онда, кад дође реч на то, да се изведу закључци теорије у живот, н пр итом је недагогика унућена псто тако на емнирију и логичке законе, у свом раду и у својим уснесима тако исто сигурна, са одређеним границама у послсваву, као и друге науке. Но то што, као што се по себи разуме, педагогика обухвата све оно, што се на човека односи, но што запрема средишни иоложај, у односу ка другим наукама, н по чем се треба, било да тим обасја своје цељи и методе, или да умножи своја средства, по чем се у њој огледа васколика човечија култура, и по што она мора да служи свој тој култури, то се отуда види : да се у њој морају да сакупе и рефдектују све тешкоће, које иредстојечовечијој снази и увиђавности. Јасно је, да су јој ове тешкоће заједничке са осталим наукама, и да јој с друге стране стоје на расноложају и сва помоћпа срества осталих наука. Према овоме излази у исто време, да је за педагогику још удаљеније оно доба, у воме ће она моћи да завршп свој научап закључак, а њени стручњацп нотпуну вештину, ко што је то случај са сваком другом науком. Адп из свега тога следује, да је педагогнка заслужна онштег поштовања, а никако попижавања. Иа, како је од времена Платона и Аристотела повелики ред мислидаца ирвога реда посветио педагогици њп-

') О овом види ((Педагогијум« за год. VI. стр. 518 — 521, 523 и т. д.

хову попггу и озбиљно размишљање, то је она тиме, мнсдим, примила освећење науке у пуној мери. У Ако смо, као што мислимо да смо показади, да недагогпка нма пуно права иа карактер науке, онда морамо да нитамо : откуда то, да изгледа, као да јој још непрестапо недостаје упутарње постојаности, и да још нпје добила оног спољњег признања, које уживају друге, шта више много слабије дисципдине? На ово, развиће се и питања: Од којих Је услова замена научна обрада педагогнке ; и на који начин може добити њеп засдужан утицај на живот ? Промисли ли се, шта Је и шта би требала да буде, иедагогика услед њених основица и цељи, и упореди ди се с тим, шта је и шта вреди у жнвоту ; то је на бдизу мисао, да она није устављапа нити се пречи са њених унутарњих сдабих страна, него неповољношћу снољних околности. И ову замисао налазимо потпунце потврђену, ако узмемо у иомоћ историју и свакодневно искуетво. С тога баш, што је педагогика по њеном строју и тенденцији највеличанствепија и иајзначајниЈа између свију наука, позивајући у свој ширини ц дубинп човечијег бића, и смерајући, да при образовању зађе у цело човечије биће, с тога баш осећају се њоме дотакнути свн засебнн интереси и тиме су изазвани да буду на опрези. Она треба илп да им служи, или да се миче с нута и тако се недагогика постојано налази између две ватре: да у свом раду задута, или да буде угушена. Управо чиновска сила, која у њој тиња, иостаје њој самој оиасна, дражећи завист оних, којн виде да она прети њиховим рачунима, чим се највиши интереси друштва ставе на дневни ред. А, по што је таквих пакосника много те педагогија увек има противу себе шарену квадиццју, чији сами учесници међу собом нису сложни, али који увек заједнички јуришају на педагошку област, даје окупирају, па по својој вољи обраде иди да је оставе да се упардожи. Но, по што при овоме, поред многих добромислећих намера н ваљаних мисди, надмашно ступа у рад субјективно одмеравање и ћуд, тесногрудна мишљења и смерови са