Prosvetni glasnik

РУЧНИ РЛДОПИ У ОСНОПНОЈ школи

обазире на телесни развитак детета, опет она даје у свима тим правцима више подета за целокупан човеков развнтак, него школе оне нрве врсте, које потпуно занемарују телесни развитак и не даду ни најмањег подстицаја. да се ученпк свикава на какву самосгадност, било у мишљењу, било у раду. Међу тим и грађанске школе изгубиле су свој први карактер и приближпле се школама оне прве врсте. У доцније време у њих је заведен датински језпк, чиме је потиснута настава у матерњем језику, а ослабила и у другим предметнма, п тако су од тих школа направљене латинске школе, у којима се цело образовање народног подмлатка врзло око латинског језика и религије. По себи се разуме, да у оваким школама није могло бити никаког слободног и уноредног развитка свнју ученикових снага, нити је се код њпх могло развијати самостално мишљење ни самосталан рад. Овакав једностран карактер носе школе кроз цео средњи век, и то како оне, које су биле одређене за нрву наставу, тако п оне највише, у којима је давато научио образовање. Све те школе имају чисто црквени карактер. И нолазна, као п излазна тачка, у целом образовању у тим школама 5ила је религија. Све остало учење, било ,је само средсгво за ту главну цељ. Такав положај школе и правац у образовању народном, био је само једна природна последица ондашњих погледа на свет и црквене нревласти у целом друштвеном животу. Школа у то време, а то је цео средњн век, није ни била самостална установа, иоја би имала и свије самосталне цељи н тежње, него је под управом и руковођеаем цркве морала овој последњој служити као једно средство за чисто релпгиозие цељи. А, међу тим,редигиозни ногдеди онога времена, нарочито у римокатоличком свету, били су сувише изопачени и једнострани. Живот на овој земљи ондашња је римокатоличка црква сматрада као нешто пиштавно и привремено, само као ирипрему за ирави небески живот, који ће носле смрти наступити. Човек је рођен да живи на овој земљи само за то, да би се принремио за онај надземаљски живот. Друге цељи човек на овој земљи нема. И према томе, све тежње човекове, сав његов рад,

мора бити искључпо уирављен на достижењ е те главне цељи : на припрему за други живот. На томе, наравно, мора радити и шкода. Па пошто је живот на овој земљи нешто нривремено, и пошто он, сем постављене цељи, нема - нвкаког другог задатка, то н школа има да развија само ону способност човекову, која ће га спремити за онај други, надземаљски жпвот. С тога школа сматра, да нема ни потребе, да се обазире у васпитању на оно, што би могло човека направитп слободнпјим и независнијим на овој земљи, нити опет да развија у човеку оне снагечи способности, које ће га упознати са прпродним предметима п нојавама и оспособити, да он све то потчпни својој власти и тако свој живот усаврши и направи бољим. Тај црквено-римокатолички правац, који је владао скоро целим друштвом у средњем веку, п који је у своју службу и школу узео, сматра тело човеково као грешну кућу душину, у којој се ова само за време бави; ипаче тело и дух немају никаке везе ни сличности. Тедо пак, као грешно, мора угинути, а душа остаје за пебески живот, и с тога се цеда паасња, и у шкоди и ван н>е, мора употребити на то, да душа сваког часа буде способна за другн живот. Тело, међу тим, које је прожмано грешном крвљу, и које се састоји из грешног меса, не потребује никакву негу. Па и све учење, које би телу човековом бидо од користи, и које би потпомагадо повољнпјем животу на овој земљи, нема никака смисда. С тога у средњевековној школи нема ни иомена о телесном образовању ученика, иди о потпомагању тедесног развитка. Иост, молитва, учење катихизиса и других црквених књига, н то све на памет без разумевања, то је било скоро све, чиме је ученикова душа требала да се направи снособном за онај живот. и у томе се састојадо скоро цело образовање, које је требада шкода у средњем веку да да своме ученику. Према томе нриндипу, накоме је ондашње образовање удешено било, а према таком изоиаченом мишљењу и шкодовању, и по себи се разуме, да у средњевековној школи није могло битн ни самосталности у мншљењу иа ни у раду, нити је могдо бити помена-о учениковој саморадњи. Веруј како ти се каже, и не пптај за што п како, то је била девиза