Prosvetni glasnik

о нлродности

763

и избегавање шума нри заузимању тавих манастира. Ну иокра-ј еве удружбе с Рммом, констатујем историјску истину, да је потоње гаирење словенске народне дркве у Угарској настало 1308 ; кад, али римској столици после изумрћа арпадовске лозе пође за руком, да угарску круну прибави италијанском (напољском) владаоцу, Еаролу Роберту. Псд тим краљем п његовим сином Лудовиком Великим, који на својој глави, поред угарске, састави и круну Дрвене Русије (т. ј. Галичку и Владимирску) и Пољске, дакле се није морао обзирати, учинило је полатињавање цркве Угарске велике кораке, које је на скоро за тим у главноме још и појачано, под краљевима из попољачене куће Јагелонске. За владике долажаху мало по мало све сами Латини, праћени многобројним насељеницима, а то је умножавало присталице римске цркве и олакшавало предају манастира.(') Ну још је било доста православних словенских манастира, за које папе шћаху да се постави нарочити православни словенски владика, да не би дошли под утицај околних православних народа, али не даде Фанатизам полатинитеља. Тих манастира држаше се народ(") и ниже свештенство. То беше не мала сметња, кад ое полатињавање Угарске изметну у нраву хајку; а доцније уђе у обичај нека смеса од римског и грчког обреда, коју зваху „ВИ.И8 есс1е81ае ћип^апсае", који тек у 18 веку искоренише( 3 ).

(') Тада се и у Угарској. као првђе у Чешкој н Моравској, догађала та аномалија, да су при иеликим светковинама владике и клир певали латинсии, а народ отпенаше своје слатко (<1и1еет сапШепаш) : „Господи помилуј».

(*) Отуда су у Мађара називи за дане, неке празнике и већину литу, гијских и црквенпх радња онаки, какви су у словенској православној цркви. и ако Мађари већ од 3 века прнпадаху латинском обреду. I 3 ) У то време зваху Словене, који по догми беху сједињени с Римом, т. ј. унијате, расколницима (схизмагицима), кад год се усудише да се противе полатињавању своје народне цркве. На против, православне зваху нолуверцима, полухришћа-

Одговарајући навали к*истоку немачкороманскога света, која вековима трајаше, у побожно рухо обучени крсташки ратови беху са запада европскога управљени не само против Мухамедоваца, него и против Оловена, особито против њихове народне цркве, која беше позната 'Као најтврђи бедем њихове народности. Борбу против те цркве водише на југозападу особито Италијанци, на по се МлеЧ1ни, који се сматраху за господад)е мора; а на северо-западу немачко-римски цареви, којих је сила у истој мери расла, у којој је моћ византијских царева опадала. Према таким силама беху омања словенска племена немоћна, те за рана подлегоше, а гато језуите не могогае да обрате у римску веру, то отиде мало по мало у протестанатску, тај нови производ немачкога духа, као гато учинигае остади Табораца и Чешке Браће. После Чеха и Мораваца доћогае на ред у 16 веку Словаци и Хрвати, (и тако звани „Водени Хрвати", остаци панонских Оловена). Само се на истоку аустро-угарске монархије одрж.а православна Источна Дрква и обнови се као : српска, румунска и ругањачка. То ваља приписати досељавању и додиру са православнима околних земаља. Овде ми ваља сиоменути још и то, да Мађари испрва беху заузели само један део Срема, који се с тога зваше сИепог 8угниа (овострани, гледајући с њихове стране); а онај други иВепог 8упша (онострани), управо данашњи Срем, све је до 1228 био ван Угарске. Седиште митрополитово, од Методова времена, било је у овоме другом, нравом Срему, а већи део енархије и њему нима, а често и незнабожачким сељанима (((Ра^аш) 9 . У осталом разликоваху : кривоверце или отпадни* е (јеретике), поганике, јевреје, незнабошце. Тек флорентински сабор, а особито ратови с Турцима у 16 и 17 веку, уз које им стало беше, да у њима суделују и пристаоци словенске цркве, ослободише ове од назива поганици, Ра§аШ. Од го доба зваху их Илирцима и несједињеним Грцима, а у најновијој, уставној ери зову их : грчким источњацима. 97»