Prosvetni glasnik

776

О КАРАКГЕРУ И ОБРЛЗОВАЊУ КАРАКТЕРНОСТИ

удруживања и узајамног помагања, а у свези с учешћем у туђем стању и с разумевањем содијадних интереса. — С тога овде вреди то правило, 'да се школско друштво удешава по могућности тако, како би оно могло послужити ученидима као сирема и углед за доцнији друштвени живот самостадних, образованих грађана. На послетку, на развијање карактера има утицаја још и то, да ди се често мењају наставницн, законп и правила, наставни пдановп н програми, иди у свему томе има више сталности. В. Црква, својим консервативним правцем, може да угиче такође на сталност, а религија својом садржином, на моралност карактера. Хриги&анска редигија је пуна моралнпх идејада и идеја, и с тога њен утицај на лични и народни карактер може бити врло користан, као што за то нмамо примера у псторији. Вера у моралну светгту облагорођава срце, храбрн човека на морална дела ц иодстиче га на издржљпвост у раду и иа спошење свакојаких беда и несрећа. Тако, позпате су ' иостојаност и верност, оданост и иожртвовање за своју веру код старих хришћана, а тако исто и код Срба, од којих многи у највећим мукама изгубише свој живот, а не изневерише својих црквеннх и народних светвња. Такви карактери могу нам свагда служити као идејали, на које се мол?емо угледати у нашем животу. Али као да се такви карактери не јав љају внше. Као да нема више мученика за своју веру и у опште нн за какву светињу. Чини се, као да је н у самом народу, који још није довољно образован, нољуљана вера у црквене, па н у морадне, светиње. Она девпза : „за крст часни п слободу златну" — као да се ннје у последњем рату истнцала тодико, колико у нређашњпм временима ; и као да то није гесдо нашега свештенства — онако као што то беше код старих свештеника српских, који су, с крстом у руци, благосиљали и уједно предводили српску војску нротив непријатеља вере и народа српског. А место те девизе, народу није дата друга идеја, коју би он разумевао и за коју би се одушевљавао.

У опште, најгоре је оно стање, кад се у човеку иоколеба вера у извесне светиње; па нити му се поврати пређашње наивно стање веровања, нитн он стече друго, научно уверење за морално-религијски жнвот. Такав скеитичан карактер мора бити колебљив; а сталности и одлучности може му дати само ирава наука, или пак извесна конФесија са својим утврђеним правилима, обредима и обичајима. Колико је корисно, да се народ ослободи од свакојаких, па и вероисповедних иредрасудака, толико је опет штетно и оиас но поколебати у њему веру у црквене светиње, не давши му истинске науке и не утврдивши у њему моралан карактер. Нема сумње о тои, да има кривице и до цркве и до школе, што се сада све већма шири неверство и индиФерентизам иремарелигији и моралу, ц шго сада карактери бивају све ређи; јер кад-кад се дешава да иарод мора да брани црквене светиње од самих представника н учнтеља црквених. А што интелигентпи људи неки нут омадоважавају редигију, томе су узроцн, између остадих, рђава редигпјска настава у школама, кроз коЈе они пролазе, и недовољно заузимање од стране свештеника за моралпо нросвећивање п утврђење хришКанског карактера у народу. Г. Држати живот и државни закони утичу на развнјање карактера у толико, у колико има сталности и моралности у њима. А где се закони и правци управни често мењају (кад на боље — кад на горе), ту мора битн колебања и кварења; а нарочито онДа, кад се деси, да у државним иословима, место идеја арава и иравде, овлада стање ненравности и неправичности, те се ноколеба и изгуби вера у законе и законитост у опште. То утиче, без сумње, и на школску омдадину. — Ми смо овде имали довољно ирилике, да и то искусимо. Ну било ма каквпх промена у држави, једно би требало да је свагдаједнако и неироменљиво и да све грађане подједнако одушевљава, а то је љубав према отаџбини и црема народу своме — иатриотизам и родољубље■ Али као да је — на жалост — и то осећање норемећено себичним интересима, који сечешћеистичукаоједино меродавне нобуде,