Prosvetni glasnik

НАПОМЕИЕ О ЗАДАТКУ ГИМНАЗИ.ЈЕ

ннје лак посао кад се о томе у ошпте говори. И за огге који су одрасди у иереду, који су се сретали с нередом у кући, У иородици, на улици, у друштву, ред је врло тешка ствар, тоје иајвећа тиранија. Но, хвала Богу, у наџшх малнх гимназиста иије тако. У њих још нема тако одсечне потребе за неред. Од нас зависи каква ће се навика у њих образовати: да ли за ред или за неред. Благо оној деци, која су ушла у школу где им ред постаје навика. И кад их старост иоздрави својом леиом белином и кад им се но лицу стану резати године живота њихова и кад им нога више није за гимнастику, н кад се виде на крају иута, који се зове живот, они ће се са задовољством сећати школе, која их је научила реду, они ће благосиљати оне људе, на чијем су се примеру вежбали. Ако би хтео говорити јеванђелским језиком, рекао бих вам: прва и највеКа школска заиовест јесте ред. Одатле иочиње црави живот школин. На томе камепутемељцу зида се зграда, која се зове васпитање и настава. Наши мали гимиазисти, имају прво да се науче реду. И ми се за то трудимо, ми томе тежимо. Усиех је у божијој руци. Али то није све. Има још много навика, које треба школа да гаји, и то баш у ирве дане гимназијска живота. Немам довољио времена да вам их овде ређам, али и напш нови гости од ове годипе већ их многе знају. Чистоћа, узајамна љубав, дружевност, истинитост, отвореност, доброта и благост и т. д. и т. д., то је све чему треба да теже наши новаци. Све то иису тако тешке ствари. То су у првим разредима само навике. Њих треба стећи до 14-те, најдаље до 16-те године. Ко то не стекне до тог доба; мучно да ће их више икад стећи. Али ко их не стече за времена,

тај остаде сиромах до века. Оп ће ићи по свету беспутице, никад то нећс бити цео човек. Није срамота за гимпазију да она улази и у те чисто васпитне послове. Нарочито нижа гимназија треба да обрати врло озбиљиу иажњу па ову страну, ако хоће да изврши свој задатак као добра школа. 'Го је посао исто тако благодаран и исто тако нлсмепит као што је и сама настава. Рећи ће ми се да ја у огом претерујем. Обраћам се на родитеље, па их питам: Имам ли право ? Вршећи ову службу гимназија је извршила само једну полу својега задатка. Она је учинила гато је год могла, да у својих новака утврди навике, које ми за добре сматрамо. Ако је у том послу гаколи помогла породица и друштво, онда је уснех у многоме осигуран. На жалост, морамо признати да и породица и друштво врло мало иотпомажу школу у овом правцу. То је грех велики. За гато тако бива не могу овде да образложим, јер би ме то далеко одвело, али мора се признати да за данас врло је слаба веза између школе и куће, између школе и друштва. Да у овоме има т -гривице до сва три чиниоца но себи се разуме. Да, пак, све то удари другим правцем, треба много труда, много сазнавања онога гата је добро и много пожртвовања; треба да се нађе пут и начип, како ће се везати рад породичин с радом пгколиним, а и како ће између тога двога другатво да суделује. Надамо се да то време није далеко. Узајамни интереси натераће сва три чиниоца на сложан рад. И кад сва три виде користи од таква рада, настаће непремено бољи дани и за родитеље и за децу и за друштво. * Докле се наш подмладак још учи у гимназији, он прелази доба иавике. У њега