Prosvetni glasnik

20*

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВКТА

се труди, казао сам одмах у почетку, да буде малој деци разумљив; тога ради не само што често бира речк из детињега језика и нерадо употребљава замевице, него пази и да не уиотреби ведике бро.јеве, на се, нпр., овако помаже: „више од четири пута по сто година", бојећи седа некаже „четири стотине" (као да ће број 100 и малој деци бити познат, н ако се у I разред иредаје рачун само с цифрама до 20). Ади се ипак морао послужити и речима аистрактним и целим реченицама чисто књижевничким, тејеиовако деци говорио: „јер су и Турци сматрали Милоша за најбољег јунака српскога," — па иоштоје тога дана цар био отишао ... то је...'\ — „где је завист и неслога, ту је извесна ироааст", — „да Срби нпкако и немају своје државе ," — „а они су само уживали", „морали нлаћати Турцима данак," — „Турци су их још од малена дражили на Србе," а овИ су гробови оиоминали њихове синове," — Ћ Ни крију рекао им је", — „стану два пута више мучити и угњетавати јадне Србе," — ћ 11 ошто је тога дана био нразнпк Цвети (а ви знате зашто се тај нразник иразнује), оду прно у малену таковску цркву на службу божију, да се помоле Богу, да им да снаге, да се могу ослободпти од турског ронства," — Кад су Турци били иритешпени ," — „и да их Турци не смеју узнемиравати, а Србп су се обвезали да и даље нлаћају турском цару данак," итд., итд. Не велим да се кеки од ових примера не би могли исказати и друкчије, деци разумљивије, алн оиет не верујем да би се све што је писац у овој књижици написао могло тако баш удесити, да и деца [ разреда све то разумеју и у памети задрже. Прелазећи на песме, у „Цветима" употребљене, одмах ћу иоменути како је писац био неправедан према народним песмама: докле је уметничким песмама зачинио I., III., IV, п У чланак, дотле је народне песме (о боју на Косову) уиОтребио само у II. чланку. Зар се не би, нпр., за III и IV чланак могли згодно уиотребити и вешто изабрани одломци паших ускочких или хајдучких и новијих народних песама о борби за слободу ? Међу тим, за то, што су песме о косовском боју писцу биле једина грађа за II чланак, морам о том чланку казати још коју реч. И писац, — као што су до сада н сви готово

наставницп у шкОли радили, — нрича по народној традицији, наводећи за то и одломке из народних несама, да је српску војску на Косову издао Вук Бранковић, па јамачно мисли да ће, осуђујући и проклињући Вука, изазвати у деце огорчење и мржњу према издајицама, те тако негативним путем ностићи споју добру намеру: да деца омрзнувши зло, заволе добро: нрезирући издајиике, постану родољуби. Ја сам нротиван и овом иричању и овом негатпвном путу. Иосле најновијих научних добитака на пољу наше критичке нсториограФије, време је већ да из своје иовеснице бришемо погрешке старијих нам повесничара, те да се више ни у основној школп не китимо тако рћавим перјем, као што је убиство цара Уроша, нздајство Вуково итд. А баш и да нема тога разлога, не верујем да се у школи може много ностићи овим, као што рекох, негативним нутем: омладини је, држим, иотребније износити што више добрих узора, 1 ) па да и она добру иође, него из рђавих, овде управо несрећних, примера тражити да омладина сама изводи противне, лепе иоуке. Ја мислим да би оно васпитање било најидеалније, које би могло не нружити детету ни у животу ни у књизи ниједнога примера зла, које би га могло непрестаице окружавати само добрим, племенитим п леним. И зар не бисмо куд и камо јаче могли утицати на развитак илеменитости н патриотских осећања у своје омладине, износећи јој на углед само светле нримере срнскога јунаштва, несебичности и себеирегоревања? Што се тиче уметничких иесама (или махом њихових одломака), које је иисац унео у своЈе „Цветн", — најгора је, мислим, и за школску омладину најнеиодесиија : „ХаФИС иаша" Мите Иоиовића. Или зар су ово стихови за децу кога бпло разреда основне школе „Стоји шкрипа од сандала, (Звека од борија;) Мирисави поветарац (Дим по соби вија," — „Хитронога бајадера) Пред Османом скаче," — Итако ми Мухамеда (Великога свеца:) Задрхтаће сва Србија (Од нолумесеца," „Бре Турчине, нешали се,) Ма тако ми свеца!", ') По себи се разуме, да ће васпитни знаЧај Обилићева карактера остати у свој снази и беа мрачнога му контраста Бранковића.