Prosvetni glasnik

112

НАУКА И

НАСТАВА

веза денудована. Комуникација с поменутим терцијером могла би се тврдити и медитераиским Фосилима, што их је нашао — на месец дана раније —про<р. /Кујовић у овом песковитом материјалу. Скренувши своју пажњу на тражење ових, задржали смо се подуже у овој. нешто широј, штириној долини — врдајући и лево и десно обалама њеним; али ири свеколикој пажњи и тражњи, иисмо могли наћи баш тај фосилоносни песак. Идући крај села терцијерна котлина, окарактерисана онижим и благо положитим брежуљцима, сужава се цоступно. Стрма и висока брда што одавде настају састављеиа су оиет од једрог -модрог кречњака, а кроза њ је — на Заворју — пробила и једна кварцевита, трахитоидна стена. Боје је беличасто сиве, Фелдспат, који се у њој находи, готово је сав распаднут у белу каолинасту масу. Иа иреломима, који показују свежију масу од Феромагнезијских минерала, налазе се само трагови биотита. Продукт његовог распадања јесте нека трошна гвожђевита маса, рђасте боје. На неким примерцима распадање је поменута два састојка отишло тако далеко, да се они и ие распознају. У Зајачи одјахасмо у дворишту стана г. Фалконе-а. То је врло жилав старац, који јо рударски инжињер. Пробао је срећу у Мајданпеку, на на Копаонику, и сада ево га у Зајачи. Он је овде уггравник антимонских рудника, које је за 30.000 динара купио неки г. Биндер из Беча. Нређе се није знала Зајача. И сам г. Милићевић у свој01 „Кнежевини Србијн" велн да је ту нзвор Штире и ништа више. Данас је Зајача са својим богатим рудницима чувено место у целом доњем Подрињу. Пошто одјахасмо с коња, и иошто се мало одморисмо, пођосмо да видимо руднике. Г. Фалконе понуди се да нас прати. Али јутрошње пешачење од ране зоре учини, да се за овај нов а тежак пут нријавише само директор и Павловић , а сви други остадоше да се одмарају у великој авлији стана г. Фалконе-а. У 10 часова ионово појахасмо : директор, г. Фалконе, г. Ћујић и Павловић, најпре уза Штиру, па после лево на више уз брдо. Само има једна стаза којом се пење као уз дувар. Пели смо се тако скоро ' сахата, докле горе испод самога врха нађосмо радшше где коиају. То бејаху новонађене руде антнмона. Оне су лежале у пустој планини,

где. ваљада. ни овце ни козе нису доходнле. Лежале су само 1—2 метра испод површине. То су моћие жице антимонита, а врло се ретко налази антимонов оксид. Неиравилно растурене жице находе се иа контакту поменутога порфира с кречњаком. Руда се вади са новршине. Рударски инжињер г. Фалконе убраја рудоносни кречњак, по сличности са модрикавим вапнацима у Француској, у старе налеозоичке кречњаке, дајући му најрадије име саЈсане деуопшеие. Мислимо да је овим и сувише далеко отерано с добом постанка његовог. По анологији с оним што су бечки геолози урадили са сличним творевинама у Босни, најбоље ће бити, ако му се задржи тријаска старост, као што је то урадио проф. Жујовић у својој прегледној геолошкој карти. Да би трансиорт руде био што лакши, она се жарењем преТвара у оксид, овако добивени препарат цементира се леиком и даје му се коцкаста Форма. Поред лакоће преноса он има и ту добру страну, што се лакше претвара у чист метал — антимон. С рудника Биндерових одосмо у државне, који су једва 100 метара удаљени. Код Биндера ради у сваком рудном пољу по један стручњак, докле у државним рудницима раде само сељаци. На један сахат пред наш долазак беше барут истерао око једном раднику и свега га онаказио. Јадник изгубио је ире неколико година једно око. сад је изгубио и оно друго ! Ми смо га нашли нред колибом покривена ћебетом преко главе. Само је стењао. Мољаше нас да видимо је ли му око здраво ! Не мари. вели, ништа, само да око не искаиље. Другови његови бејаху послали за коња, да га носе лекару у Крупањ. Обишли смо два рудна поља, па се вратисмо натраг. Уморнн и гладни сишли смо у 12 сахати у подне у Зајачу, где су нас чекали на ручак. Од умора није се много јело. Једва смо чекали да се одморнмо. На једиом брежуљку ван кућне авлије заспасмо мртвим сном. У два сахата требало се кренути, јер је Крупањ још далеко. И тачно у 2 сахата кренули смо се из Зајаче. Г. Фалконе и г. Ћујић пратише нас даље, јер је г. Фалконе хтео да нам покаже још друга рудна ноља. Пут је био права вратоломија. Ншло се иоиречке уз брдо, као и пре подне ; ишли с.чо нреко неких ограда и рупчага, докле дођосмо до рудника, и то опет са свим нових. Ту смо се дуго забавили. За наше ученике, а и за