Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Као што мотиви и узроци нису кадри, да понпште слободну вољу н њену важност у погледу на делања људска, тако исто ни „сами закони наслеђа" нису за то довољни, који су човечапству давно и далеко ире саоиштења Дарвинова иознати, и то тако и толико иознати, да се оно ио њимау многоме кретало и живело. Н. пр. и у нашег народа изреке : „каква мајка, таква ћерка«, — „какво дрво, такав плод," — „ивер далеко од кладе ие пада" и т. д. јасан су доказ, да је наш народ познавао снагу закона наслеђа и о њему у жпвоту своме рачуна водпо. Ако би се дала и признала толика моИ закону наслеђа код човека свесеа и слободна, да он слободну вољу ништи, онда не само да не би могло бити ничега новог у еволуцији, у развоју друштвеном, него би и оно, што је пре по законима наслеђа постојало, све слабије у току времена иостајало, иа и изумрло, гито је и ириродно и што и видимо, јер би много штошта, многа бнљка, многа животиња изумрла, да не иритиче у иомоЛ слободна воља и свест човекова, те спречава опадање или пропаст њихову. Греше дакле писци, који хоће, да на осаову закона о наслеђу ниште слободну вољу. па грешн и наш млади трудбеник на књижевном пољу нашем, кад из оних разлога на странн 165. изложених, замера писцу једном (Саго Е. Е§на18 (1е р8усћо1о §1е 8осЈа1е....), не слажући се с њим, који заступа слободну вољу и држи, да закони наслејја нису кадри човечанство да унаиређују. Порицати потпуно слободну вољу (стр. 272.) — признати начело. да не може бити ни говора о слободиој вољи човечјој, — признати дакле да се човек креће и ради све онако како мора, па и опет усвојити, да се човек за свој рад известан назни, јер је казиа „саставни п нераздвојнп део друштвеиога организма" (а ми да додамо само културног друштва) значп у најблажем изразу казано: наиустити оно своје начело, и то зато, што у свету ст арном, у животу људи мора друкчије бити. Ако је казна нераздвојни део културног друштвеног организма, ма да је она нешто спољно и ван организма људског, онда је тако исто и још ире и слободна воља нераздвојни део биКа човекова, паи друштвеног организма, јер не само што је она у истини нераздвојни део бића људског, него н сама та казна није ништа друго, него маниФестована слободна воља друштва. Кад се пориче слободна воља човеку с тога, што свакој иојави, па и крнвичном делу, мора бити неких узрока, који иретходс, а међу тим се губи из вида, да човек деЈСтво тих узрока по нравилу може обуставити или нзменити, само а«о хоће и ако се на то реши, па ма из којих побуда — онда

219

се мора даље логички доћи и до закључка, ако се у наиредак човечанства верује, да ће слободна воља „са свим иснасти из дефгшиције крпвичне одговорности" и да ће се будући кривични законици свести једино на питање: „да ли је окривљеии био свестан пли ннје злочиначког карактера своје радње и да ли је имао појам о законим последицама, које отуда ироизлазе" (стр. 275.); — а то да ће бити као напредак у науци кривичног права! Излази дакле но овоме са свим јасно, да писац не води рачуна на о каквој вољи ни најмапе. Прорицање то тако је исто неосновано, као год што је, ио логици судећи, и онај закључак пишчев погрешан, по коме ће такви кривични законици, т. ј који не буду нризпавали слободну вољу .сиречавати намножавање злочина нарочито отклањањем нрилика и околности, које су изазвале и створиле злочин".... То није могућно ни по старим законицима, ајош мање ће то бити могућно по новим (непотпунијим — јер вољу слободну у рачун неће узимати)! Прилике и околности, које изазивају и стварају злочнн, не отклапају се кривџчним законицима, но са свим другим средствима. Пнсац као да је заборавио. да се то отктња: религијом, моралом и васпптањем, просветом, материјалним благосгањем па и предохраном полицијском, — а све то, све те мере опет да могу имати дејства само под том претпоставком : ако човек има слободне воље — дакле ако буде водио рачуиа или буде хтео слушати што религија, морал и т. д. налажу н пружају. Који би хтео да се неразмршљив заплет, хаос у друштву створи, који би хтео да тежњу човека за напретком неостварљпвом учини, који би хтео да начело једнакости и равноправности у друштву ноништи, или другим речма да се руга осећајпма правнчним, — тај ће моћи тако с писцем порицатп слободну вољу човеку. Да обратимо пажњу само на два три случаја односно нових законика. Шта би било по тим новим законицима, ако човек, којп учини какво кривично дело, не би био свестан? Јамачно не би секазнио! А шта би било, ако би био свестан. Јамачно казнно би се! А зашто? Зацело зато, што је бно свестан, да не треба чинити, а он опет учинио, ма да није морао (јер ако је морао. ако није имао своје воље, јамачно се неће човек казнити) — дакле зато, што се нпје уздржао. Кад је тако, онда у томс нема никакверазлике пзмеђу тих нових и досадашњих сгарих законпка, - јер би се и но њима тако радило, — а нема разлике, јер ни новп ни стари законицп не искључују свест. Али од куд уздржања ио новим законицима, кад оно иретпоставља немивовно слободну вољу,