Prosvetni glasnik

2 32 НАУКА и НАСТАВА

НАУЕА И НА.ОТАВА

СТАЊЕ У СРВИЈИ ЗА ВРЕМЕ ВЛАДЕ ДЕСПОТА СТЕВАНА ЛАЗАРЕВИЋА од ј^ВЕТИСт/1 АВА Ј/Г. јЗиМИЋА ГТоглед на подитичку радњу деспота Стенана. Обележје његопа доба у материјалном и духовном погледу. — Учеетане всзе с Дубровнпком, Млецима и Угарском осеНају се и у материјалној и у духовној кулгури опо1'а доба, које носи клице пренорођаја, као и па зап;|ду. — Откуда дође непосреднп подстицај пашој књижевности у XV. веку ? Непотнуно познавање споменнка, који би, иеторијском критиком иречитћени. послужили као поуздани нзвори за расветљење наше старије књижевне и политичке историје, дало је маха неправилном схватању овога доба и неправедној оцени политичког делања деспота Стевана Лазаревића. Ова неправда, учињена од стране старијих историка. дуго се држала у нашој историјској књижет/ности. Овоме је, поред осталога, узрок п то, што се наши историци нису могли, мож'да баш са недовољности поузданих података, унети у дух и прилике онога доба, о којем су свој суд изрицали, него су, према данашњем гледишту, доносили свој суд о догађајима у XV. веку. Да се не бисмо, наводећи мишљења наших ранијих историка, задржали на овом питању више него што то сама потреба захтева, навешћемо само речи познатога историка, г. А. Мајкова, који, поређујући деспота Стевана са Ђурђем Бранковићем, износи овакву паралелу: «Један (деспот Стеван) бијаше сувише вјеран непријатењу хрншћанском и слободу земље своје даде, само да надвлада свога личнога супарника и да посвједочи лажну или боље рећи саможиву дужност поданичку; други (Ђурђе Бранковић) једнако вараше свакога и немаше потпоре за сложну радњу противу огшлтег непријатеља. Да су били саможиви, да нијесу умјели далеко иогледаги као што треба владаои^у, и да нијесу имали тврде воље, то иоказује влада властела који сједоше на иријесто и ,

не умјеше иоказати се достојни својега новога мјеста ; сметало их је што су били нови те нијесу имали старине о коју би им се опирало и која би их подизала пред поданицима као владаоце којима је од кољена царство, и што им је будућност била жалосна: ријечју новина дође на крајност, иза које још остајаше да падне државна самосталност." 1 ) Већ овај завршетак у многоме потире оно што је у гхочетку ових речи казано о владалачким подобностима деспота Стевана; њиме се признаје, да је пад српске државне самосталности немино.ша иоследица новина, које копирасмо изВизантије. Узроци су дакле овоме паду, као што смо разложили на другом месту („Полит. и књиж. разв. до XV. в.»), лежали дубоко у основи свега нашега ранијега државног и друштвеног развијања. Тражити од деспота Стевана да их отклони. у онако тешким данима и са онако мало средстава, значи тражити нешто, што је ненриродно, што премаша снагу живих људи, па ма како они били умни и енергични. А доиста, ни један владалац српски није примио управу државну у тежим приликама, него што бејаху оне, када деспот Стеван ступи на престо српски. Трагичност овога доба учинила је, да су његову изучавању поклонили своју пажњу наши најбољи историци. Овоме је зар нешто припомогло и освештано уверење, да се тек у овако тешким данима огледа величина народна, — а резултати њихових истраживања дивно нам доказују, да се наш народ има рашта поносити догађајима тога доба, у којима се изјавила сва величина моралне и умне снаге народа српског, који може по где кад и клонути, али никад пропасти. Г. Чеда Мијатовић је покушао, у своме дивноме делу (( Ђурађ Бранковић,» да скине прекоре, којима су ранији историци обасипали наследника Стевана. Није наше да исиитујемо, колико је у томе успео; али нам се чини, да се не ћемо огрешитн о правду, ако усгврдимо. да је, према свему што је до сад познато о томе времену, деспот Стеван био много заслужнији толике пажње. Тојеуви1 ) А. Мајков, »Истор. срп. народа«, стр. 135.