Prosvetni glasnik

ДРУГО 11УТОВАЊЕ НАСТАВИИКА И УЧВНИКА ДРУГЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

253

— Хоћете ли ј;»ре но бошњачки или по турски да уготовим, питаше нас Нухан. Ко ти га зна шта је то по бошљачшт, а шта по турски, те остависмо Нухана да он приреди јаро како мисли да је боље. — Е. по турски. Веше време ићиндији. Дужност мујезина при џамији врши један 70-годишњи старац дућанџија. С тога се он не пење на мунаре, но виче са земље. Нанш ученици потрчаше да чују старца који имађаше врло слаб глас. На позив мујезина све пође у џамнју, чаршија оста празна. Хоџа Ибрахим Мајсторовић дика је Нове Касабе. Он се учио у Стамболу и ХаФус је. Нема га, вели Ку.на далеко. Он сада снрема Омера, члада сина Нуханова, за својега замег .а. И Омер, врло симпатичан дечко од свс • IX 16 година, прав као јела, а окретан као д^војка, већ завија белу чалму. А како је Нухан брат садашњега хоџе, то ће остати ово достојанство у кући Мајсторовића. Није само вера што Нухана гони да спрема сина за хоџу, но биће и приход џамијски, јер цела чаршија јесте џамијски вакуФ. Осим тога џамија има многа поља и шуме. Са старешином месне полиције проходасмо по насипу, докле нам ханџија ие јави да је готова вечера. «Јаре по турски" беше донесено. Чорба је била добра. Јели смо је сви, јер то нам је нријало после нешачења по киши. Р1за чорбе дође «турско јаре". Једва смо по који залогај могли окусити — Ама како је ово зготовљено? — Најпре се, стаде Пухан прпчати, јаре обари у води, па се после извади из воде. У тој се води скува пиринач и зготови чорба. То ]е она чорба што сте је јели. За тим се јаре намаже маслом и испеће у тепспји. Сад знамо шта значи зготовити «јаре ио турски.» И ми и ученици остасмо гладни. Да не беше доста хлеба, једва би могли утолити најосетније потребе нашега желуца. Окуписмо иити каве без реда. У зло доба сети се Нухан да има млека. Донесе нам у једном великом сахану око 3 оке млека, али свега 4 — 5 кашика. Јело се наизменце. Још за вечером мишљасмо на преиоћпште, јер Пуханов Хан је грађевина

нарочита плана и конструкције. Доле је стаја празна, горе се излази на степенице као на таван. Улази се у простран ходник, који је с десне стране отворен и има изглед на колосалан хар у коме станују коњи. У18-а-У18 тога хара биле су две собе, у којима смо требали ми да преноћимо. Хар је дакле био у вези с ходником механским, тако да се из ходника види по хару. Док смо ми вечерали, спремале се те две собе за преноћиште, једна за нас, а друга за ученике. То су најбоље собе. Патос је од дрвета, а наоколо су 4 зида, са стране по '2 прозора од но пола кв. метра. То су гостинске собе Нуханова хана. Једва добисмо мало сламе за простирку; друго ама баш ништа. Простремо наше хаљине (струке и капуте), а под главе дењкове или бисаге. Свеће нема у хану. Срећом ми смо имали две добре свеће, те једна је светлила нама, друга нашим ученицима. Ваљало је зажмурити, стрести се, иа лећи на патос. То смо и учинили. Али тек што легосмо и свећу угасисмо, а читава дивизија стеница полете на нас. Сву ноћ носилп смо се с разним инсектима. Директор је устајао да обиђе ученике. Они беху разгрнули сламу, иа се сви шћућурпли један уз другога. Мора бпти да им је било х.Јадно од синоћње кише. По њима је маневрисала друга дивизија истоветних животињнца, али то нико није осетио. Њих седморо спавало је дубоким сном, као да су у најленшим и најчистијим постељама. Боже мој, што је младост ! И сутра дан кад им причаше директор о овоме, они рекоше да ништа нису осетили. У среду 11. јуна устали смо врло рапо. Ученике иробудише нам војници, који се сада враћаху с пута у Зворник у своју команду. Иописмо по две црне кавс, па заискасмо рачун од Нухана. Он дође с Алијом, т. ј. главним келнером. Алија је прави Бошњак, али не господар, но Фукара ; управо Факир -Фукара. Голи син. На обријаној глави масан Фес без турбана; кошуља без јаке, врат сав испренуцао као церова кора; гуњче чојано, било је некад црвено, садје мрко; чакншре биле су некада отв рено плаве, сад су шарене, јер на њима беше пуно разноликих криа,