Prosvetni glasnik

књижввне овзнанк

пг

прошло кроз многе земље и народе и нагало свуда нреводилаца, ирерађипача и читалаца. Срби и Бугари су доцније од свију добили ову књигу у преводу, који је израђен по грчкој рецензији, а по издању млетачком од годчне 1805. Протнтипп грчким издањима је дело Михаила Андреопула, који га је превео са сиријског у последњој десетини 11. века. Српски је превод штампан у Будиму 1809. године под натписом: «11сторша Синднли ФилоеоФа нреведена сђ греческаго на славено-сербскш езнкЂ«. У овоме преводу нма свега 17 у место 25 приповедака. Најзнатније је, што у овоме делу пма и неколико несмица, од којих су пске, по Шафа|шку, од Мпл. Вздаковића, а поред њих, што је нарочито важно, има н једна права на^одна песма, ради које јс Копитар, оцењујући то дело, узвикнуо: Мо§е ипв с1ег ђгауе 1Јеђег8е1;хег шећг зокће Уо1к8Пе(1ег, луогап сИеае 8егђеп ипс! Кгоа1;еп во геЈсћ зш<1, тИ;1,еПеп! 81е ег§те1Геп с1еп Еевег зо луипЛегћаг! — На завршетку се пнсац осврће и на друге словенске редакцпје. За нас је најинтересније, да су Руси имали ово дсло још у XVII веку у преводу, који је израђен према западној, латинској редакцији. Особитом се вредноНом одликовао прошле годинс г. др. М. Шрепел. Поред марљивог сараднпштва "а Угепси, доспео је он, да за Академију нзради три чланка: »Скуп" Марина Држнћа према Плаутовој Аугуларнји® К,ас1, кпј. ХС1Х), Аналогије у синтанси латин. и хрват. аадежа п Латинскиизвор и оцјена Кашићеве граматике (Кас1, кпј. СП). Држећи се компаративног метода, који је у наше дане освојио у пспитпвању појава из области иауке о књижевпосги, г. Шрепел нам, у првом од ових чланака, слика стање књижевности у Шпанији за доба Ренесанса и развитак комедије, којаје, нарочито у то доба, имала доста представника. Комедије Плаутове и Торенцијеве послужиле су као углед писцима овога доба у Италији, одакле се тај књижевни облпк раширио по целој Европи. Разуме се да и наша Далмација пије могла не поћи за осталима. Добро су нам познате везе, које снајаху толико векова Игалију п Далмацију. II наша је далматипско-дубровачка песничка књижевност само минијатурна слика, копија, сувремепе књижевпости италијанске. Кпд се, према томе, за Марина Држића каже, да је најоригиналнији писац комедија н пастирских игара, тиме се само нстиче његова особита вештина, »с којом јс умио тннне облике тадашње талијанске књижевностн спојити са грађом, црпеном из дубровачкога и народнога живота«. Поређујући Плаутову „Аугуларију" са г |ржићевим «Скупом с( , г. Шрепел је дошао до закључка, да Држић није ропски превео «Аугуларпју", него је, раширившн је, прооветни тлАСнав 1891.

ишао за тим, да радњу локализује, те да на тај начин узмогне насликатп дубровачке друштвене прилике. ■Ова је комедија Плаутова имала подражавалаца и у Италијп, међу којима се нарочито нстиче ОеШ са својом »Спортом«, која је представ.вана 12 година раније од Држићева »Скупа«. По многим знацима судећи, Држићу, при изради »Скупа®, није била непозната ова ОеШ-јева комедија, а обе су имитације Плаутовој »Аугуларији«. „Држићев «Скуп а по апсолутној вриједностп, завршује г. Шрепел, не достиже Шаутове »А.угуларије 9 , али се достојно такми са ОеШјеуот »Спортом«. Тиме се можемо свакојако дичити, а повећава наш понос, што је наша прерадба овога дела, које је нашло сву силу преводилаца п прерађивача у свему европском свијету, уједно најстарија иза талијанске # . У другоме свом чланку, »Апа1о§1Ја и 8Јп1ак81 1а1. и ћгу. ра^егл, покушао је г. Шрепел, да расправп низ питања нз наше сиптаксе. Од како је пок. Даничић издао први део своје Синтаксе, нико се до скора није прихватао посда, да на основу његових резултата пође дал>е у обрађивању пптања нз области сннтактичне. У осталом, тај је посао такве прпроде, да га се ни сам Даничић, поред све своје вредноће није више прихватао, а то свакојако није давало смелости ни млађим радницима. Тек се последњих година почиње радити нешто мало и о овим питањима, иолазећп, разуме се, од рада Даничићева, као основе, и не прелазећи круг питања, које је већ он додиривао. У нашој су литератури на овом пољу иознати и као ваљани признати радови г. г. Пере Ђорђевића и Момчила Иванића, а на нарочито рад г. П. Ђорђевића «Прилози за срп. Синтаксу. I. 0 падежима без предлога«, о којем се стручна критика с хвалом одазвала. Ј* овоме се делу расправљају скоро иста питања, која су предмет и овоме чланку г, Милив. Шрепела. Пронаћи и утврдити првобитна значења појединих падежа нашега језика и показати све оне стазе, којима се од тих првобитних значења дошло до свнх оних мпогобројних Функција, које данас врше падежи у нашем језику — то је задатак расправе г. П. Ђорђевића, а такав је, од прилике, задатак и овоме чланку г. М. Шрепела, који \оће да постави и нротумачи најзнатније аналогије у сиптакси граматичких падежа латинских н хрватскпх. Чланак је г. Шрепела подељен у 6 одељака. У првом се одељку расправља у кратко пнтање о деоби падежа на локалне и граматичне и првобитним, проетничким дефиницијама њиховим, »које су, свакојако биле за то доба нешто преапстрактно, јер су њихова значења јамачно била много конкретнија, само шго је данас мучно и нагађати, која су то била*. Пол.гзећи са гледишта, да је сав 35