Prosvetni glasnik

ЛЕКЦИЈЕ ИЗ СРНСКОГА ЈЕЗИКА

7

78. — Тачка и запета се ставља међу приређеним реченицама којима се исказује суиротност, или међу приређеним реченицама које нису у јакој међусобној вези, а њима се нешто набраја и све скупа чине једну главну мисао. Пр.: Језик је праведников сребро одабрано ; срце безбожниково не вреди ништа. Има земаља, које су страхопите лепотом својом ; има их, које су чудновате суморношћу својом ; има их врло брдовитих, а има са свлм равних. 79. — Две тачке се стављају : а. — Кад се нешто набраја : Пр.: Он је распрскао градове : Ужице, Ооко Кастел — У Ваљеву ое динас раде овн занати : ковачки, опанчарски, столарски, итд. б. — Кад се хоће да наведу туђе речи како их је сам изговорио или написШо. Пр.: Али-бег им онда каже : »Кад не ћете да останете, а ви иднте сваки својој кући. к — Па Пријезда љубу дозиваше: »Иди, љубо, у пивнице доње, те донеси внна и ракије.* 80. — Некодико тачака означавају испрекидан и недовршен говор. 11р.: Слушају, куме,.... али.... ето видиш....деца, па се заиграла — Никад се ја ... овај...' не бих надао... муцаше Стева. 81. — Цртица или пауза употребљава се : а. — Место запета за одвајање уметнуте реченице која је у слабој вези са оном, м^ ђу чијим се деловима налази : Пр.: Добро што човек чини — а никад га нс може довољно чинити — једино је благо, које му остаје после смрти — КараЂорђе их упита: »Коекуда — то му је била узречица — кога хоћете да вам буде војвода?"

б. — Цртица се употребљава и место неколико тачака да означи иопрекидан говор. Пр.: То није лепо да ви — алн је најбоље ћутати. в. — Кад се наводи разговор, онда се између говора јоДНог и другог лица ставља цртица. Пр.: Ну, шта је? — Ја бих те нешто замолио. — Добро, говори! — Да ме лустпш да идем.... — На прело је л' ? — Јесте, на прело. — Иди. 82. — Знак питања меће се на крају упитних реченица. Пр : Је л' Србију земљу умирио? — Јеси ли ти побио Турке? — Кад је дошао? 83 — Знак чуђења ставља се после узвика, и после реченица којима се казује клетва, жеља, заповедање. Пр.: Влаго мени јутрос и до века! — Бог да их прости! — Рат Турцима ! — Одлази! — Слава имену његову ! 84. — Знак навођења ставља се у почетку и на завршетку туђих речи. Пр.: »Везуј се, Прело!« викне Милош. — «Не гини, војвода!* рече одметник. 85. — У заграду се мећу речи или реченице које служе за објашњење. а немају везе са правим смислом реченице. Ир.: И изишавши у трећи сахат (у јутру око десет сахати) видје друге, гдје стоје на чаршији беспослени. — Тамо је био митрополит и ђакон Јаннћије (потоњи владика ужички). 86. — Апостроф се ставља на место каквог изостављеног самогласника. Ир.: Скин' оружје , незнана делијо , па нос' главу куда теби драго! — Пред њег' шета госпођа царица. — Одбер'те се шесдесет делија.

\\