Prosvetni glasnik

400

НАУКА И НАСТАВА

чанства, нацијп, општини, држави, да се живи и ради за целину; с тога иште даље: строги запт, неодољиво навпкавање на законитост н иослушност, али да се у исто време, ауторитетом васпитачким, слободно развијају све склоности н силе младога човека, како би се, мало по мало, узвисио да заповеда сам себи, да сам себе васиитава, да сам себи одређује моралне правце. Свему овоме одговара и цела дидактика и наставна метода Дистервегова; он тражи: да се знање ограничи на ону меру, коју ученик потпуно може усвојитн духом својим; да се истреби празно учење речи и механичко учење на памет; да се сва наставна грађа изради и предаје очигледно, с ноступним развијањем и снажно; да се целокупна настава удеси тако, да потпомаже слободну саморадњу, жељу за знањем, љубав према истпни, владу над собом, да спрема за живот, да снажи вољу за добро, да улива одушевљење за све узвишено и племенито, све по начелима његовога великога учитеља Песталоција, којега је називао „човеком васпитне или образовне, природи сагласне наставе." Да се ово изведе, тражи Дистервег да су учитељп што више темељно спремни: само пробуђоне, мисаоне, самосталне и зреле људе држи да су достојнн позива учитељскога; тражи да су учитељи према спремп и достојанству свога позива плаћени и уваженн; да над њима воде надзор и да школом управљају само људи стручно спремљени; да је школа независна од цркве, од политичких и социјалних засебних тежења; јер опште образовање народно и општа народна школа, по својој суштини, протпве се свима разликама што раздвајају, свима конФесионалним учењима, грађанском партизанству и сталешким разликама. А како је Дистервег дошао до ове своје педагогије? — Познато је, да се у првој линији држао Песталоција, да га је обожавао, угледао се на његов живот и рад, из његових списа црпео побуде, да је себи стављао задатак да ради у смислу и духу Песгалоцијевом, да је био његов најплоднији и најтемељнији интерпретатор. Још као учитељ у Франкфурту на Мајни ступио је у свезу с Песталоцијевим ученицима, особито Грунером и де «1аспеом, па онда с духовитнм, изврсннм педагогом Вилбергом, једним од ученика Роховљевих. С овим људма беше у непрестаној вези у времену свога учитељства у ФранкФурту и Меру; кад год ј е имао слободних часова, ишао је к њима на разговор и поуку. Од њих се учаше: методу и — одушевљењу за учитељски позив. До којега је савршенства дошао у првом, знате сви; што се тиче овог другог великог захтева за учитељски позив, с&м он говори

у својим позним данима: в О одушевљењу, које је тада буктало у млађим учитељима, данашње учитељско колено не уме ни мислити." Тада је потхрањивано од свију оних честитих мужева, који се или налажаху у школама као посленици или својим списима утицаху на своје ученике што напред одмицаху. Ове мужеве, као мајсторе и узоре, препоручиваше Дистервег својим семинаристима и млађим учитељима. Поред Песталоцпја, особито је ценио Рохова, Базедова, Салцмана, Кампеа, Нимајера и Шварца, Дннтера и Денцла, Шлајермахера и Бенека и читав ред честитих сувременика и сурадника који му помагаху на његовом периодичком спису: „Путоказу" („ЛУе^^гааег."). Нити је био слепо одан својим љубимцима, ннти је јетко омаловажавао протпвнике, незавидљиво уважаваше сваку заслугу, указиваше правичност и слабијему и противнику. А увек му је трептала у души истина, доброта и лепота, што доистаијесте основа класичне педагогије. Године учења и први период рада Дистервегова падају у оно сјајно доба, кад се појавише први мислиоци, песннци и патриоте, којп културно подигоше германски народ и осигураше му сјајно место у свечаној дворнпци човечанства; кад су Кант и Фихте, Лесинг, Хердер, Гете, Шилер и велики круг онпх што за њпма нођоше - разазнали и ноказали идеје и путе народнога образовања; кад је, поред свега што оплемењава дух, и снажење тела обухваћено у васпитне бриге; кад су особиго Филантроппсте Гуц, Мут и Виг, а за тим Јан израдили правила о телесноме вежбању. До душе, нашем је знању педагогије доста доиренео и стари век; ту су, у средњевековним рушевинама, лежале спремне и вечите хришћанске истине; и Словенин Коменски, и Енглез Л.ок, и Францез Русо сјајно утрше пут германској недагогији: али јој правога живота дадоше силни таласи у океану нашег духовног живота. То је поље, на ком је избила Дистервегова педагогија, избио Дистервегов рад; то су оци, којих су дела утицала на Дистервега, с којима се он, у колико беше могућно, и лично дружио. Дистервег је живео целином народнога живота, његов елемеменат беше пространо море истините духовне величине; из њега црпљаше своје идеале, своје методе, своје силе, своје одушевљење. Нека би данашњем колену опет знано било у ком врту ваља потражити велики грм истинитога народнога образовања, нека би увидело и схватило, да је то стабло са свима својим жилама, гранама и цветовима израсло из творачких духова наших великих мислилаца, песника и патриота и њихових последовалаца, који