Prosvetni glasnik

в

РАЗВИЈАЊЕ

укочени, па и цео положај тела непромењљив. То значи да слика тога странца мора биги са сшш јасна и да је дете већ рааликује добро од осталих човечијих лпкова, т. ј. акомодација је готова. Крајем прве године то исто се примеКује — Почетком друге године дете пажљпво гледа у тестераше (на 30 метара одстојања) II прпметно се радује. Али оно још не зна да је то, што оно јасно види, различно удаљено од њега. — И у 16. месецу дете не може да аогоди аравац нити растојање да одмери и иокрете руку ирема томе удеси : не испружи довољно руке, кад се за што маши, пли иружи руку у лево, у десно од предмета, плп сувише ниско п високо. Па чак и крајем друге године оно мало уме да цени одстојапе : додаје бачееи предмет пз баште своме оцу, којп Је на другом спрату. — Али тада веН расаозна иознато му лице на слици, што је знак даје акомодација добро развијена , јер само оштре мрежпчне слике омогућавају да се примете и оне сптне разлике у лнковима Физиоиомија, по којнма се дотнчиа личност распозааје. — У 27. месецу дете распознаје насликане познате му домаће справе подједнако јасно на|одстојању од 5 см. п 12 иута већем. Така иосматрања показују, да је акомодчција иотиуно развијена много раније но што дете иочне аримећивати одстојање, а то значи: дете може да види иредметс у разном одстојању од себе иотиуно Тасно, а још не зка колика је та разлика у одстојању, иа чак ни да је има уоаште. Оно тек после научи, по свој прплици, приближавањем, покретањем свога тела предметпма и узалудним машањем руку да пх дохвати. Ну по свој прилицп тачно оцењивање одстојања развија се код све деце баш помоћу машања за предмете пли иснружања руку предметима, јер такпх веџбања, таквога искуства има иајвпше. А помоћу давања, додавања много би се доцннје то развило, пошто пз почетка и нема такога пскусгва. Давање долазп много доцније по узимање. Свакојако, н после акомодирања много дуже не уме дете да се оријентпра у простору, но поједине животиње, п. пр пиле, које после неколико часова, ношто се излегло, тачно погодп кљуном зрно. Човек долази околпшним путем, мпогобројеим пскуствои, до сазнања треће димензије, а оне животпње наслеђују гогов нервпи мехаиизам, којп одмах ради, те изгледа као да оне то баш нпкако н не уче, но се то рађа готово с њима. Човек разликује лево—десно, доле - горе помоћу ногу п руку одмах, чнм се ноге п руке једио од другог разликују, али не разлакуЈе напред—назад, јер се дете назад не може ни да опипа ни да внди. И за сазпање наиред — лазад, т. ј. удаљења, потребни су нокрети, нарочито машање рукама, а ово се доцнпје развије, па наравно и разликовање одстојања (удаљења). Да ли дете вндп оне предмете, које најнре јасно видц (али још нема представе о одстојању, те не примећује да су у опште предмети неједиако удаљени), као иешто у оку илн му се чнни да су ван овога? Џ. Ст. Мпљ одговара иа ово, одавно иретресано питање, у смислу Берклијеве теорнје о примећавању нростора: оп каже, да слепорођени,

У ДЕЦЕ 407

који у један пут добије вид, из почетка нема никаке представе о „сиоља " и ^изнутра"-, и само видп боје, а не предмете. Тек пошто би се шшањем уверио, да је оио, што он гледа, тело, и пошто би добпо времена да свеже боје с иредметима, научпо би да внди тела. Сви п старији п новији пзвештаји стручњака лекара о учењу гледања оперпранпх сленорођенпх иотврђују ово мишљење. А то вааси н за децу која се роде са здравпм впдом, те почпу гледати одмах по рођењу; јер где год разночулпп утисца долазе уједпо, онда чим се један нрнми, закључује се по ње^у да је ту н онај други. Тпме се много ранпје развпје и угврди свест о „напољу" него о неједнаком удаљењу предмета „У опоме добу , кад дете најпре научп, да умањавање осветљеностп н величпне значи удаљавање предмета од ока, његове су цредставе о опнпљивој нросторносш (растојању) и величинн живе и свеже, а пису слабе н нејасне." Алп нз ночетка нитн има.нримећавања одстојања нити перцепције пииања, па и кад пппање достпгпе релатпвно велпкп развитак, прво се за дуго не развнје. Слепорођени, доциије оперпрани, из почетка мпсле да нм све додирује очн, што впде, као н кад пппају. А то долази отуда, што су тако навикнути, да са свакнм примећавањем предмета снезују пипање: пппање и перценција предмета код њих Је нераздвојно у представи. Алн чнм му једни изгледају даљп по други, онда по пнпању му се не може више чинптн, као да му тп иредметн додпрују очи. Таки случајевп ноказују, да су деца пз почетка неспособна да внде предмете у неједиаком удаљењу (пема разног одстојања). Учећи помоћу пипања да тумаче впдие утиске, опериранн морају тако учпти п о удаљењу. Овде спада још једно шггање : Јесу ли новорођена деца чешће кратковида или даљновида ? Сфучњаци се у овоме размимоилазе: V. Ја»ег, па основу ОФталмолошкпх ц апатомских пспитивања, тврдн, да је пспрва по рођењу цео склоп и стање ока удешено за блиско гледање, док Е1у (1880), на осиову својнх нспитпвања, доказује, да код новорођених нреовлађује даљновндост, алпје и она као н нормални впд и кратковидост урођена. Кош§з1еш опет, којп је преко 300 деце испптао, вели, да је по свој прплнци детнње око даљновидо. По некој деци опет пзгледа да у прво време преовлађује хш1ерметропија(спљоштење ока напред, те се паралелаи зрацц секу иза мрежице, услед чегаје нејаспа слнка). Те но томе је ово питањо још нерешено. Међу тпм на цео духовпп развигак утпче то, да ли дете у првпм годннама свога жнвота јасно впди само блиске илн п удаљепе предмете. Било како му драго, тек сигурно је шкодљиво кад се деца трајно занимају фнним радовима: избадањем, прошивањем и т. д., каквих има у Дечијпм Забавиштима. И при најбољем осветљењу, безусловно је шкодљиво деци од 3 — 6 година, кад дуго напрежу внд. Пре свега не сме им се донуститн да ирема лампи напрежу впд гледањем блискога плп ситнога, јер опда прерано ахомодационн анарат постане једностран и развија се кратковидост.