Prosvetni glasnik

466

НАУКА И НАСТАВА

он учио, знаћемо у главноме и оно што су његови следбеници преносили с колена на колено. Аристотело је учио да има ггет елемената, и то: један је тежак и сув = земља.\ други је тежак и мокар = вода ; трећи је лак и сув = ватра ; четврти лак и мокар = ваздух , а пети је елеменат кружно кретање или елеменат небески. Ариетотело дели сва кретања на ириродна и ирисиљена ; у нрва долази кретање плаиета, а у друга слободно падање. Присиљена кретања деле се на две групе: у једну групу долазе она кретања, код којих тела из извесне наклоности теже к центру васел ене (кретање тешких тела), а у другу она, која, због извесне отклоности према томе центру, беже од њега (лака тела). Најсавршеније кретање јесте кружно; то кретање сматра Аристотело као животворно и божанствено. Кад би гштали ког Аристотеловца, за што камен пада на земљу убрзано, он би вам одговорио: да ваздух јури за њим и гура га све јаче и јаче; он би вам ис го тако казао, да тело при падању добива тим већу брзну, што се већма удаљује од места са кога је почело падати, и да тела разне тежине падају, под иначе једнаким околностима, тим брже што су тежа. Таквим и сличним мудровањима била је испуњена Физика Аристотелова, која је од Грка прешла у руке Римљана, а доцније, у седмом веку, у руке Арапа. И Римљани и Арапи учили су физпци онако, како су је наследили од Грка, и њихова је сва заслуга у томе, што су, сачувавши све оно како су од Грка научили, нредали неповређено хришћанима. Док је тако изучавање природе прешло у хришћанске руке, дотле су иредметн појединих наука постајали одређенији. Услед великог гомилања разноврсних појава, осетила се потреба да се подели материјал који је долазио у Физику. Прва је нодела била на органске и неорганске појаве, и Физика је изучавала ово последње. Од овако сведене Физике оцепила се доцније Астрономија као засебна наука о ванземаљским телима; Физика оста наука о неорганским створовима и земаљским појавама. Па како се и овде материјал све већма гомилао, то је Физика још једном подељена на три дела:

на минералогију са геологијом, на хемију и на Физику у ужем смислу. Као физички појави сматрали су се поред општих механичких појава још и акустика, или наука о звуку. За тим наука о топлоти, светлости, електрицитету и магнетизму. И ако су после Аристотела иредмети изучавања појединих наука. на дакле и физике, постајали одређенији, ипак је све до пред крај шеснаестог века, метод изучавања физичких нојава био онај исти као и у Аристотелово доба ; цела Аристотелова Физика и његових следбеника основана је на посматрању и спеку г лацијама. Тек 1564. године јавио се на свет основалац модерне Физике, Галилео Галилеји (рођен у Пизи 18.Фебруара 1564, аумроб. Јануара 1642.). Галилео је познат као велики поборник Конерииковог система у Астрономији, због чега у мало није и главом платио. Он је први отпочео проучавање иовршиие месечеве дурбином и приближно измерио висине појединих брегова месечевих. Галилео је нашао да на сунцу има пега, и иомоћу њих је одредио обртање сунца око осе; он је открио Јупитерове пратиоце, и т. д. Ну колико су важна сва та открића на небеским телима, од неоцењене је вредности по целокупну данашњу науку метод који је Галилео употребио у својим Физичко -механичким радовима, и који му је показао, да су сви назови-закони Аристотелови, основани па чистим спекулацијама, нетачни и неистинити, па се за то он н ставља као отворени противник Аристотелов. Две хиљаде година Аристотелови ученици проповедају његове законе о падању тела, али никоме није долазило на ум да пусти један камен да пада и да измери његов пут за извесно протекло време. То што нико није учинио за 2000 година учинио је Галилео: он је нрви извршио добар физички опит и препоручио да се само оно иримп као извесно и гачно, што се експериментом може као такво доказати. Галилео је основалац експерименталног метода у науци. Ако би хтели да представимо граФички развијање Физике од Аристотела до данас, ми би морали повући једну линију на извесном одстојању од X осе, која би од почетка, па све до Галилеа остала прилично права и иаралелна са Х-осом; у његово би се доба нагло удалила од те осе, и даље