Prosvetni glasnik

МОРЛЛА

15

да се осврнем, чињаше ми се као да бива све веће и страховитије. »У свом бежању спотакнем се и паднем. Галоп се лепо заустави, а.ш тако близу мене, да ме свег жмарци поднђоше. Најзад, не чујући ништа више, ослободнх се, дигох се и погледах за собом. „Магарац мога ујака мирно је стајао два корака од мене. Ја се посрамих са свога кукавиштва ; узех магарца за улар и одведох га у његову шталу, задајући себи тврду веру, да се више не плашим ничега. «И ја сам одржао своју реч,мада сам у много прилика био тамо, где ђулад звижде. Слушајући како ђулад звнжде око мене, беше прохтева за дрхтање. Ја сам се умирио и окрепио једном речи; »Ти дршћеш, тело, као да те и сад магарац гони.« Тако говораше једног дана — капетан Сава. Али он не рече све. За своју срчаност на бојном пољу он је одликован одличјем за храброст. Па и у свему осталом, он не беше мање честит. Када му беше двадесет и иет година, баш тада када постаде потпоручником, умре му мати, која беше од две године удовица, оставивши му да се стара за своју сестрицу, красно девојче од четрнаест година. Сава је водио бригу о њезином васпитању и одвајао је за њу колико је потребно било од своје и онако малене плате. Тога ради је и сам многу оскудицу морао претрпети и, сем онога што је преко потребно за њ било, све осташ је давао за своју сестрицу. Тачан беше у својој дужности као и увек, но сврши ли службу, иема више потпоручника Саве. Он је избегавао као какву оиасност сваку прилику, где би се што могло потрошити, О, да красна човека потпоручника Саве! Колико ,)е исмевака морао да претрпи с таког свог живота од другова својих! Колико убода у срце ! Често би, кад је неумесна шала премашила сваку меру, запламтео праведним гневом, али се увек уздржавао говорећи: ,Мир ! не чинимо. рђавих дела, и моја би сестра могла пропатити тога ради !« 0, да красна човека потпоручника Саве! Усамљен, као што беше, Сава се не допадаше својим старешинама. Добар ОФицир, бесумње тачан у дужности, храбар у боју, али усамљен кас вук у гори. Уместо да постане поручник по избору, као што је мислио да је то заслужио, он је морао чекати, док ред на њега. не дође. Он се није жалио, сестрица му бејаше срећна. 0, да красна човека поручника Саве ! — Да, красна, и то красна у свему: и у боју и у животу ; одважиа, трпељива, непоколебљива ! Запамтите: Будите одважни. Сграх је недостојач особе човечје. Гледајте увек отворено, мирно и одважно у оаасности, којима сте изложени; знајте ирстриети зла која наилазе на вас ; будите триељиви; будите

стални, будите неаоколебљиви у својим мислима и свом аонашању. Вежбааа. 1.) Шга је одважност ? — Набројте, по свом сећашу, одважна дела. 2.) Чега ради ваља да смо одважни ? 3.) Има ли више врста одважпости ? Има ли одважних и сем оних која пркосе смрти на бојном пољу ? — Докажите да је олважност често погребна у животу. V. Достојанство. Душан је читао једнога дана у шко.ш ово : „Једног дана, римски цар Веспазнјан, хтео је спречити Хелвидију Приски да оде у сенат, скупштину римску. — У снази ти је, да ми спречиш да будем члан сената, ну док сам члан, дужан сам да тамо и одлазим. - - Е, добро ! иди,али ћути. Не иитај ме, и ја ћу ћутати. — Али ја треба да те питам. — А ја треба да ти одговори.м што ми се чини да је праведно. — Ако то учиниш, ја ћу те 5?.бити. — Али ја ти кажем, да сам бесамртан." „За време ратова прве републике у Француској, једног малог војника, ЈосиФа Бару сусретоше шуани (противници републике). Вичи : живео краљ ! рекоше му и остаћеш у животу. — Дете повика: живела република ! Он би удављен." Застаните, рече учител,. — За што је Хелвидије Приска одговорио онако цару Веспазијану ? Ради достојанства карактера. А Бара, за што није хтео викнути: живео краљ ?... Исто тако ради достојанства карактера. Достојанство, лепа је то реч и лепа ствар ! Човек је биће од велике вредности, јер је особа, и на свету нема ничег драгоценијег од особе човечје. Ми смо дужни чувати своју вредност, одржавајући своје достојанство, и не смемо се понижавати. Оно што чини вредност човечју, то је његова слобода; он губи дакле своју вредност, а с њоме и своје достојанство, ако допусти да му се слобода повреди, или ако је жртвује он сам. Прилике за то нису регке. У првом реду имамо ми унутарњих непријатеља, које носимо сами и у себп и који непрестано прете нашој слободи. Ти непријатељи су наше страсти. Ви сте видели људе у гневу ? Зар они нису изгубили сву слободу ? Зар они пису ван себе, као што се право за њих говори ? Зар њима не влада њихов гнев ? Лакомцима влада њихова љубав за новцем ; сујетнима љубав за чашћу ; развратницима љубав за уживањем ; они не управљају сами собом, њих воде њихове страсти. Не имајући више слободе своје, они немају ни достојанства. Други, не мање страховити, непријатељ наше слободе и нашег достојанства је слабост карактера , спојена с бригом за личном коришћу. Има људи који теже за тим, да остали људи онако ми-