Prosvetni glasnik

2

К А РАКТЕр

.1их особина човекових језгра и основ, од прилике као што је оно алкохол пићу алкохолном — и за то није никад излишно, ма шта се зборило о карактеру. Вели се, да оно што треба да занима, мора бити нешто необично, иш барем да је ново. Наша материја није ништа ново, а ипак задржаће своју занимљивост за сва времепа, остаће не само ретка, него и важна за свакога, а ако се игде може да споји забава с размишљашем , овде је збиља њезино поље. 0 тога се и не мислим правдати, што ћу да расправљам о нечем тако старом, свакидашњем, познатом целоме свету — о карактеру. Колико је говор о њему обичан, толико је предмет драгоцен и узвишен. * * * Карактер је грчка реч, а значи од рочи до речи оно, што бисмо српски казали особнна или израз, скуп основних знакова у некој ствари. Тако говоримо о карактеру поједних родова живогињч, биља и минерала; говоримо о карактеру вромепа, цредела, и о томе сличном, — јер су то главно или основне особине њихове, које том речју имамо на уму. То је најшири значај, за који ту реч употребљавамо; обухватамо дакле одвећ много: при родност, нарав, у кратко цело биће човеково. Парочито ће то бити очевидно код српске речи: ојобина. Говорити о карактеру у опште, а не поставити границе, била би, тако рећи, одвећ голема улога. Изабрали смо задатак у ужим границама, то јест о карактеру, у колико се он оснива на вољи. Код човека узимамо дакле главне особине, које сачињавају његов карактер, не из његове леаоте, нити из богаства и чина, <ха ни из вичности и знања, него једино из воље његове, или — у чем се воља појављује: из делања његовог. У вољу дакле стављамо — основу и вредност човека, све остало је споредно, случајно и ма.10 може изменити вредност човекову. Објашњавањем шта је воља, не морамо се дуго задржавати. Сваки човек врло добро познаје себе у оном душевном стању, кад нешто хоће и смера. Друго је нешто жеља. Два човека иду обалом: рецимо да због неког узрока поникне код обојице жеља, да преко реке пређу на другу страну. Један од њих зна да илива, види се већ у мисли на другој обали и зна да може достићи свој смер. Ну други не зна да плива, и како га на то подсетимо, престане хтети — ако је здраве памети — ну жеља ипак остаје. Ако се хоће да остане и воља, мора непливач да тражи други начин да пређе преко реке, да тражи средства, која му'остварење намере чине једино могућшш, дакле, брод или чамац. Овај нам пример може много објаснити, Прво, воља се разликује од жеље већом јасношћу : знам јасно, шта хоћу, ну такође знам и цео ланац чланака, помоћу којих ћу то постићи — рећи ћемо, дакле, у кратко, да жељи мора приступити разум, те да од њих постане воља. Друго, да се уклонимо од збиља претеране представе о вољи, као да би воља била управо свемогућност, а тако звана морална независност или слобода каква чаролија, којом би се без средства могло све

да изведе. Оамо рећи : нока буде, и било би тако многи представљају слободу човекову, што је, разуме се, против ње лако навести доказе, да је управо и нема. Онај који би, не зпајући пливати, ипак хтео речу да преплива, а при том се утопио, не би доказао моћ воље, него само махнитоот ; ирава воља неће да чара, она бира средсгва, знајући добро, да без њих не може ништа учинити. Пошто последице јасне воље изнепађују, постала је пословица, да јака вољ а чини чудеса! — Да, она може много учинити, па ипак, олово не може про менити у злато, ннти може нацртлти четвороугли круг. С-шчне ствари спадају у круг чфошја или у збирку будалаштипа. Ко хоће да размишља о човеку или особинама његоаим, дакле опет о оном, шта је воља, мора се држати граница здравог, чистог разума. Само у.мом можемо се споразумети. Под од злата, тавачица од дијаманата, зидови 0 1 рубипа, печене шеве у еаздуху, сјајна звезда на челу, имају евоје место у баснама, а гдекад дубљи значај, али из озбиљгог размишљања морају бити изкључени. Познато је, да многн сада одричу слободу воље, тврдећи, да чове; није слободчп. Главни њихов разлог протин слободе јестЈ тај, што човек не може да начини под од злата и таваницу од дијаманата, као што би хтео; али кад год човек што хоће, вазда за то има какав узрок, к жво подстицање. Првп прпговор одбили смо раније; на другл одговорићемо да хтети нешто без икаквог — узрока не би била слобода, него махнитост : «само се будала смеје без узрока«, а паметан човек без узрока не ради. Ну при слободној вољп није нам ни до једног, ни до другог ; она у правом смислу свом, како се одавна осећало и знало, .јесг могуКност одлучивати се ио разуму — ништа више ; може бити, да би се многима чинало одвећ мало — али ја велим : пишта мање ! Моћи се одлучити према своме разуму јесте тако много, да се према томе губе чаролије и угодно безумље. Онај непливач могао се такођер вргнути у реку, хотеКи је препливати ; ну у том случају не би нослушао глас разума својег, но би подлегао каквом другом подстицају, каквом му драго, на пример сујети, само не разлогу ума; с тога није био ту слободан, или није имао вољу. Или, ако узмемо још грубљи прпмер, који сам скоро употребио : кад ме мами укусно воКе, које је у туђем стану, и ја подлегнем жељи својој, те пружим руку и узмем воће, тада сам био побеђен жељом и нисам слушао разум. Ну могао сам се одлучити друкчије, могао сам победити жељу своју, или остати јој господар. Ту могућност зовемо слободом, а да та могућност збиља постоји, сви знамо и осећамо врло добро, знамо то много боље, но што знамо да се земља с пролећа зелени. Убеђени смо тврђе, но и о чем другом, и никаква ученост не може оборити, да смо у стању поступке своје довести у склад са својим разумом, или да не би подлегли никаквој моћи, до моћи разума, да имамо своју вољу. У могућности ове сугласности лсжи слобода; човек се може одлучити, чинити оно што му одобрава разум, или подлећи страсти, ћудима, чежњама — то му стоји до воље.