Prosvetni glasnik

2

К А Р А

К Т Е Р

9

не смемо баш ни сваку непопустл.ивост узнмати одмах за знак карактера. Кашто је то само она права детињеква тврдоглавост, прави ајин^атепГ' прави усил-ени или псрфидии покушај тобожног карактера („Нећу, па нећу —уз пркос нећу то учинити, с тога, што ти то хо ћеш <( ). То су карикатуре снаге и не потврђују карак-гер. То изгледа човеку тако, као кад би неко, хотећи да покаже снагу своју, ставио се протнв стада оваца; ове се уклањају, то се разуме —ну је ли се тиме што доказало? Шта се доказивало ? Ваља да не то, да тај јунак има карактер ? Не, никако ! У најбољу руку доказало се, да овце имају више памети од њега. Даље, карикатура снаге пониче тамо, где се све прегони ; многи тако зборе, као да би сви људи били глуви, н не одмере место и време, у каквом кад делу ваља показати снагу. То су они снажни људи, који свугде имају сувише снаге, а баш онамо, где би је највише требали, трпе велику оскудицу. Недостаје им у опште умереност (темперанција); баш снага признаје меру; претераност у многом случају чини утисак усиљече јачине. Човек бива нагоњен час на ово, час на оно, а кад је већ у току, ношен све даље и даље, — онда се ту огледа снага, када свему одреди меру : »дотле, не даље." Није неумесно казано, да је највећи јунак онај који савлада сама себе. С јадницима, о којима напред зборасмо, сустижу се врло различно све сл аботиње. Ето, млади Ћ. је така слаботиња. Докле га вођаше туђа јака воља, све је радио свесно и дошао је чак на последњи ступањ, — још само корак, још један напор, на би био на месту, које је једино згодно његовој жељи и његовим подобностима. Али тада нес.таде давнашњег вође његовог, те Ћ. беше остављен самоме себи — и не умеде собом управљати, поражен је, занемарен и проводи неутешан живот. Његови дарови труну, светлило његово гори у осами; планови његови удаљили су се од стварности, и осамљени сањало храни се безнадном љубављу према жени, за коју он нема никакве дражи. Залудно је приговарати му, залуд је побуђивати га к делу, — он не чини ништа рђаво, шта више, чини и много добра, кад му се за то укаже прилика. Али, ни то добро није ништа велико, нити је учињено свом вољом. — Ако јадник нема великих и добрих намера, а снагу своју троши у незнатним пословима и у подлегању страсти, то слаботиња има у изобиљу планова и добрих намера, али нема ни толико снаге, да би се барем одважио на брзу дивљу оргију. Јадник живи раскошно, бесни, и не труди се много ; слаботиња се опет занима непрестано својом вољом, и не може да оствари никаку жељу. Неуспех, с којим се у свету срета, прелази му као тихи бол у срце ; његовим говором провејава елегијски тон, и могу бити занимљиви, и у најбољем случају симпатични изливи таквих срдаца , која траже олакшања, кад је минуло наклоњено, али закашњено доба. Слабост воље изражава се такођер немарношћу и некретношћу. Они су узрок многом неуспеху, и многа добра ствар остала је недовршена, зато , што је била одложена за сутра. Многи је човек

неслан, бљутав — као неукусна вода — подобан само за учмале страсти, он преза, али се нигда не разгневи; његова је немоћ несавладљива — и тако приметна, да је дала постанак смеоној слици: људи за живота мртви. Разуме се, да за таке веће махне даје основу и постанак тело, организам — то не само што нећу да спорим, већ тврдим и више, да и за најсветлији карактер лежи разлог у организму. Ну, овде нам није стало за тим, да претресамо и решавамо спорна питања, већ само да изнесемо преглед истинитих појава карактера. Када поставим правила за своје делање, ваља ми се озбиљно управљати по њима. Разуме се , само особа самостална може постати карактером, али чим је установила начела, тако им се преда, да изгледа, као да би нестало те личности. Човек хоће данас исто што и сутра. Неће се огрешити ни о какво начело, јесте доследан. Ако ми је то начело познато, онда знам, како ће се тај човек показати, шта ће радити; начело се само изводи — тако се чини. Личност се у то не меша са својим промењљивим ћудима и жудњама — карактер или његова слика да се оделити од имаоца. Карактер недоследан говори о начелима, али их се не придржава, измишља за случајеве друкчија правила, по којима се, тобоже, хоће да управља, а опет их чува, кад јој омиле. Свако начело у правом карактеру јесте то исто, што и целина, исти драгоцени ков; то је део човека и ништа туђе, у његову слику не меша нам се ништа изузетно, јесте то он сам, који нам се представља као карактер. Ту особину карактера називамо чистота. Супротношћу објасниће се још боље. Многи човек има добра начела и исауњава их; али чим се косну његове личности, он се огреши о своје рођено правило. Песник хвали критику. кад је строга, па и сам такођер строго критикује; али чим се критика дотакне и његових производа, он заборави своје начело и изневери га; он увек суди и ради истинито, само у томе случају гради изузетак. Супротност чистоте јесте дакле неистинитост, окрњеносг, изузетност. Што се не слаже с најтачнијим уверењем , са евима начелима, јесте просто искључено из чистог карактера; - - тако велимо: чисто злато, у коме нема ништа туђег , које није нн са чим другим помешано. На чистоту и доследност односе се стиховм из очиних напомена сину: Нада све — ово: Буди веран самоме себи, А из тога неминовно излази, као из ноћи дан, Да нећеш никоме учинити преваре! А ипак, и доследан, чист карактер дође по кашто у положај, да његова начела изгледају, као да су једна према другима у отпору, као што је горе споменуто. Ту се, дакле, скрива у карактеру такођер спор: човек се опире самоме себи. Тада пониче дисонанција (нескладност — несагласност), која мора бити разрешена и доведена у сагласност. Последица је тога ипак хармонија, али хармонија повећана. У првом карактеру, поред све различности начела, хармонија мора бити могућна; сагласност је или стална, или се након сваког рушења,