Prosvetni glasnik

10

К А Р А

након сваког ремећења тим успешније изједначује. Складност карактера лежи у сродности свију начела, у њиховој уређености и узајамној потчињености. Разуме се, да се тиме не искључује могућност спора, као у животу могућност борбе. Тим споровима и борбама долази мир, покрет, различност, улази живот у карактер. Оамо аоследица има вазда да буде сагласност, треба да је у стању, да. спор тачно и савршено изједначи. Карактер нека буде јединствен и изравнат. Јединство карактера не изражава се увек јединим правилом воље. То се истом дошава у случајевима, када међу највишим правилима никне спор. Тада се човек мора одлучити. Таква одлука дешава се вазда након какве борбе, с напором, с муком. Или се човек често не одлучи, колеба се, и остаје растројен, која је растројеност такођер извор сталне непријатности. С тога: Благо ономе, који један чисти, смели смер место многих представи, у коме би, к«о у средишту, тињали зраци спију дана живота. У томе једном смеру јесу усредсређене све наше тежње (усредсређеност воље). Али никако се не тражи. да би сва средства, којих се прихватам, била једнолична. »Путови могу бити разнолични, Само вољу имајмо сви једиаку." Човек, да би користио домовини, не ограничава се само на какву најмилију ствар, него ради у много праваца на један пут ; велимо да његова воља има различности, окреће се овоме и ономе, дакле, да је карактер многостран, богат, пун. Према њему стоји карактер убог ; то је човек, који се заглибио у најужи позив свој и нема ни за шта остало појма, упада у једностраност, па и у безобзирност и махнитост. Једностраност, разуме се, може по кашто бити корисна, н. пр. у обртништву, где извежбаност у једној врсти рада јесте почетак савршенства у тој врсти. Али једностраност у карактеру никад нам се не свиди. Води нас чак у особењаштво, коме се каткад можда дивимо, ма да га нигда не истичемо за углед. Неко има задовољство у нечем, и тако му подлеже, да га проводи свуда, па и тамо, где је за то најмање подобан. 'Гаки људи, истина, јесу снажни, одлучни, јесу карактери, али по кашто прелазе чак у комичност; јесу чврсти, али својим погледима и својим начелом не обухватају већи део света. Кад тим захтевима још придружимо захтев снаге, поничу нам три речи, којима се обично идеал, узор воље изражава: усредсређеносг, обимност и снага. Њихове супротности јесу: раскомаданост, убоштина и слабост, које су на тај начин искључене из узора. Знамо људе, који радо мењају своје занимање, као да би непрестано тражили осу, око које би се окретали; или друге, који опет не могу да изједначе спор између појединих начела, на пример између родољубља и позива, између поштења и напретка, између захвалности и самосталности, између љубави и разума и т. д..,. Човек растројених мисли има много смерова, сваког тренутка има другу намеру, али једна дру-

гој смета. Такав је господин В. Први је у свима друштвима; он је ч 1ан друштва гимнастичког , пожарничког, певачког, пријатељ уметности, политичар, беседник; али — ни једном друштву не служи на част. Он је свуда, али за мало, да не зна описати ни једног града, има тисућу смерова, али ни једнога главнога. Он има доста средстава, али не зна, којих би се латио. Онај чини добро, који је с мало задовољан, Стојећи верно на својој битности, Био он велики, слуга или краљ. Растројеност мисли — попављам још једном — не смемо заменити обимношћу. Обиман је дух такођер многострано учиначан, па и сваки већи човек гоњен је да, у времепу потребе, ради у неколнко смеропа: овде ради, тамо постиче, онамо даје пример, —- а.ш свима радовима његовим влада један дух, његово је делање систематеко, а сви делови његова многостраног труда ипак имају добар смисао ; они су као праве црте, које узак поглед , гледајући само на поједнне делове, сматра за самосталне, ма да се на да,1еко ипак стичу у једној тачки. С тога скоро увек грешимо, када кога оцењујемо по једином случају. Човек по кашто има пред собом велики смер, изводн верно своју замисао, а ипак прилике су тако неподесне, да га дуго задржаваЈу; стиже га удар за ударом, потајна туга трује му животну снагу, а сва срчаност издиже се у један напор: да се одржи, што је у његовим приликама већ велико дело. — Други су неповерљиви, бојећи се, да у време огласе своје намере ; према њима бисмо се такођер огрешили, кад не бисмо узимали у рачун њихов особити начин. Зар је чудно. што одважан дух, Г1ре но што је поуздан пут к победи, Брижљиво таји своје кретање, И противи се свету открити ! Да, такав се дух радо застире и обилажењем приближује се своме смеру. Сваки знатнпји човек, који се нечим одликује, скреће на се пажњу своје околине; али, ако не поступа и даље по рецепту, који му тобожњи аукторитети претписују, захоре се жалбе, којима га потпуно осуђују, А ипак, баш такав човек радо корача сам; ако је бистар, управља се у ситницама према другим обичним узорима, али у главној ствари управља се по свом разуму. Ако познаје свој смер, и ако личност његова припада њему самом, онда га не сме ништа обмањивати — ве1Г гз 1ће тап. Многи сматраху Коперника, који не знађаху његова смера и нпјтајнију намеру, за безумника ; ну разуме се, он тога свога смера ннје хтео уносити у рачун свакидашњег живота, нити се је хтео њиме користити пре, но што је био готов. Супротност обимности и раскомаданости јесте скучен дух , незнатан човек с мањим учешћем умности (интелекта), машнна у људском облику. У доследног човека могу се поуздати. Он ради по начелу, не само данас , већ вазда. Али човек, који се не држи чврсто никаквог начела, јесте као променљива величина; не знам шта да