Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕГНОГ САВЕТА

241

После потцевивања и погрешног гледања на сам предмет и тиме проузроковања оскудице спремнпх наставника, долазе још и многп други, такође важип, узроцп неуспеха код нас, као : вечита оскудица у потребннм училима; претрпаност ученика у разредима, те једно, што наставнпк не доспева да довољно поучп, контролише и нсправља сваког појединог ученнка у раду. а друго, што ни сваки ученик нема довољног места и простора зарад; па кад се уз то још помисли, у каквпм су, већнном недовољно п неправилно осветљеним, учиоаицама и у каквпм погрешним скампјама, ти ученици збијени н искривљени, оида не може бити ни говора о правилном седењу ученика, што је неопходно и за успешан рад и за физичко здравље ученичко. Уза све то, чинп велпку сметњу још и то, што је знатан број ученика пуки сиротан, те већиоу часова проводи с празшш шакама, или са жалосним средствииа и материјалом за рад, што деморалншућн утиче и на остале ученике. Још као последњи узрок, којп учипи, да се и код оних ученика, који су и преко свију ових сметњи, опет могли да дођу до неког бољег успеха у писању, и тај успех доцније изгуби п потре, јесте оно неизбежно дштовање готово свију школских предмета. Тавав претрпани рад чини, да се ученицп у тој непрекидној грозничавој журбп морају да навикну на аљкаво и полутанско писање. („Дпктовање ваља, колчко је више могућно, нзбегавати у нижим и средњим школама. Оио више служи на олакшицу наставницима, а мало помаже за вежбање моћи мишљења; напротпв, оно је често узрок постанку неправилног и траљавог рукописа," Др. Виренијус. — Дирксов уџбеник белгијске методе иисања препоручује: „да се из школског речника, избришу појмови „концептирање" и „нреписивање", — да се не пнше никако с намером за преписнвање, те с тога аљкаво, већ увек „ориђинално,« тачно п пажљиво"). Сви ови, наведени узроци чине, даје настава и писања и цртања код нас назадна, те ни најврснији наставници, не би били у стању, да покажу онакав успех, какав би требало да буде! И сад, при оваким погодбама, ма да не помаже много ни најбоље упутство, ни најсавршенија ирегледница, опет су они, готово још једина средства за помоћ; они бар колико толико ујамчавају једноликост у методу и доследност у систему наставе, те су и неспремнн наставници ц неувиђавни ученици присиљени, да пду једном одређеном, и усвојеном стазом. Али, зато треба, да усаојене иреглед нице, уаутствп и учила, буду што савршенија, што ирактичнија!

9 Видећемо, да ли ће понуђено делце г. Крњца, моћи бар и приблиашо, да одговори намењеном циљу — да помогне настави нисања у нашим школама ? Да видпмо прво: какво је гледиште сувремене наставе иисања, какав јој је циљ, и којим га начином и средствима она иостиже? Имају две главне методе за наставу писања: 1. стара, енглеска — калиграфска метода, и 2 новија, белгијска — Дирксова и америчка — Сиенсерова метода. Код старе, калиграфске методе преоблађује естетичка страна — лепота облика, докле иовија метода више полаже на практичне и хигијенске захтеве. Енглеска. калиграфска метода, вежба ученика по иеколико година, поглавито у улепшавању писмена и при том раду служи се засебним прегледницама, које се педантно и ропски копирају, заборављајући иа практични циљ тога учења, јер се таква вештачка калиграФија примењује у врло ретким и внше специјалним и проФесионалнпм случајевима. „Калиграфцја не вреди онога труда и времена, што се рад ње потроше. Потребан је само јасан и подесан рукопис, а не калиграФСки, који се обично губп иза зидова школских" (Пфлпгер). Новпја настава писања, а нарочито две главне методе: белгијска — Дирксова и америчка — Спенсерова веде, да је она стара енглеска метода дангуба и луксув, јер: Писање се учи за ирактички живот; иисме није циљ, веА средство. Ппсме само по себи пема никакве вредности, но тек као носилац и средство за мисли, којима треба видљивог израза п трајашних знакова; и по томе, и његова вредност расте с брзином услуге, коју нам оно чини, разуме се, увек претпостављајући и онај други, тако исто важан услов — јасност и читкост. Писање пе треба да буде лагаио цртање и „малање" иисмена и речи, већ као оно ФОтограФисање момеитапо сликање гласова и речи, т. ј. стенограФцсање мпсли и говора. Према томе основном, практпчком гледишту, ваља да буде сувремена настава ппсања удешена и извођена. По досадањој калиграФској методп, школа је стајалау противпости са захтевима практичеог живота, који од ње тражп, да учеиика научи да пише: аросто, јасно и брзо. По себп се разуме да тада није искључена ни леиота, јер је она у простоти, а не у извештаченим, сувишним и комплнкованим цртама. У новиједоба, овом практичком зах1еву придружује се и захтев здравствени, јер ресултати пстраживања најновије школске хигпјене доказују, да погрешна насгава писања, мчого шкоди здрављу ученичком (Просв. Савету биће у нај-