Prosvetni glasnik

34

КАРАКТКР

зива, тако и мноштвом тих раскогаи расте пожуда човекова. Живот има још доста њевоља и мука, па још ако човек нема у себи самоме чврсту тачку, нема свести, да је учинио што се од њега очекивало, није ли, дакде самим собом задовољан — онда, ко је срећнији, он или прост, нечувен човек, који је радио, одговарао дужностима и сачувао чисту савест ? Као што нам је вазда милије оно што сами постигнемо, од онога што имамо од непамћених времена, то се исто показује и у овој највећој задаћи, да осећај задовољства и радости постаје баш при карактеру, отуда, што га човек по из тиха сам гради. Напомиљемо познату ствар како се срећнима осећамо, када нам пође за руком само у неким ситницама постати слободни, латити се неког посла и успешно га окончати. Човек, који је слободан и ствара карактер, има на тај начин већ упутство ка извору најчистијег благостања у себи, исто тако као и уметник, када му се дело под рукама развија и облик му се указује све више и више. Ако се у опште човек радује кад што ностигне, то је радост тим већа, кад је све што има сам добио, кад је соиственим трудом постао оно што је — у енглеском језику означава се то достојанство снажним изразом : 8е1Г шаДе тап (човек, који се сам створио). Имајући у себи ту врлину, лакше му је одбацити и презрети бесплодни раскош и спољно одликовање: ,Он је блажен, не зато, што је резигнирао — већ је могао резигнирати, будући је блажен» (Спиноза). Зато младоме незадовољнику , који не зна савета, одзива се глас изнутра: » Одважи се бити мудар. Учи се познавати себе самога, одбаци сва нустоловна предузећа, која само жуде за еФектом, лати се једне ствари и истрај на њој; ништа не очекуј од случаја, ни од спољњег изгледа, већ све од себе самог и од труда руку својих — доследно се придржавај усвојених начела, те ћеш тако напредовати и довести себе из непогодног лакоумног живота у положај свесна човека!" А би ли то било могућно? Јамачно да би, јер је тај младић незадовољан с начином свога живота — ето му дакле зрака наде : његово незадовољство, које у обилним околностима сматрамо за нешто лоше, овде је сада добро знамење, да самољубље није угушило искру правога погледа. То самољубље јесте збиља знак боље унутрашњости и биће подстицај за даље измене у мишљењу : к дубљем размишљању, к самопознању, покајању и т. д. Младић је у опоме добу, када се дух клони прелазу. Било би довољно да му само приступи пријатељ, те да му прозбори реч од пробуђења и пружи му руку помоћи ствар је добивена и он је враћен на прави пут. Благо њему, ако на таквог пријатеља наиђе и узаслуша му гласа, јер ће се тада и сам зачудити, колико ће моћи савладати, унутрашње спокојетво повратиће му се, и нека свет мисли о њему како хоће сада, када је све узело други обрт, он ће појмити мудру реч : Више вреди моја савест него говор свију људи. И чиме се негда радо заннмао, сада је са свмм одбацио, научио се презирати поругу и подсмех сво.јих другова, од чега је негда највећма зазирао. Човек жуди за среАом, хоће, да му иде добро*

Одиста, друкчије неће никад ни бити. Ну, са осветљеним назором о благостању човека слажу се сва морална правила и уч !4ните то благостање највишим начелом, тај егоизам неће реду нашкодити, већ мора бити спојен с великим уделом разума. Дете такођер жуди за срећом, за раскоши, јесте егоиста; ну, куда би то отишло, када уза њ не би стајао разум његових васпитача. Васколиким поукама не мислимо ништа друго постићи, него гајити уверење, да на други начин нпје могуће створити лично и друштвено благостање, до редовним испуњавањем својих дужности. За то је излишно бојати се »паметног" егоизма; у речи »паметни® лежи сав противлек. Највиши ступањ мудрости мора баш признати истину, па ма је и не могао појмити. Никаква мудрост не би човека принудила на то, да се себе одрече. Тако наука о срећи може означити много одредаба, које се додирују с одредбама моралности, али основу њезину ипак не могу досећи. Да то објаснимо још и другом сликом. Над колевком детета моли се мајка Богу (види Красевског: Свет и песник): Дај му, свемогући, изобиље дарова твојих, само те молим, не учини га, Господе, песником !» Овде је песник представник свију оних трезвенијих људи, који, занимајући се вишим стварима, не гајаху осећај за ствари корисне, Духови, који светлошћу опојени, Губе свој земни део, људи непрактични, који би могли много боље живети, а живе много горе од оних практичних кепеца људских, који су, без свију виших брига, остали равнодушни спрам свију пребацивања, те су, користећи се приликом, постигли „срећу." А ипак веома сумњамо, да би ти светлошћу опојени духови хтели заменити своју патњу срећом оних људи. Из тога излази, да човек истина тежи за срећом и благостањем, али ту тежњу нигда не би задовољио на штету своје самосталности и свога угледа. Човек је сам себи више сд свега блага — то је једна од најкраснијих црта племенитог карактера људског. Дабогме, тако би учинио сваки човек, јер се у свакој свести скрива узвишена језгра, и мн смо сви без разлике у стању појмити ту истину, па ма нас непријатни односи, заблудна наука људи кратковидих и жалосних, несрећа, борбаи патња вазда поучавали, да ствар стоји обрнуто. Како је са срећом, тако је исто и са ауторитетом. Дете кад би прогледало, кад би имало разума, оно што чини сад из поштовања према родитељима, чинило би слободно, то јест, из својих побуда. За то сав морал код деце оснивамо само на поштовању према родитељима, морал људи мање развијених на поштовању законодавца, или на бојазни и т. д. Прави поглед на морал не руши правила, која су тако људима постављена; зато се слаже са свима моралним одредбама, али корен моралности тражи дубље но што то може замислити површна простота. Да је већина садањег људства недорасла за прави назор о моралу, да су то само појединци, који граде изузетак, јесте, дабогме, истина; али је било време, кадаје људство у опште стајало још и ниже. Гомиле или масе, веле, управљају се само по егоизму и бојавни, из та два из-