Prosvetni glasnik

614

НЛУКЛ И НАСТАВЛ

И ако изгледа да је са свим непотребно доказивати истинитост погледа, у овим речима исказних, опет се мора признати, да има људи великога гласа и ауторитета, који истичу и бране мишљење, да је образовање све и сва и да васпитање и треба да је у потчи^веном положају према њему. Ми ћемо доцније показати, кад је и нод каквим погодбама постало ово мишљење и где му је слаба страна, а на овом ћемо месту, потпуности ради, навести речи, којима Нисарев ово мишљење брани, критикујући недостатке гимназијскога образовања у Русији. г Ма како била различна средсгва за васпитање, вели он, она се могу иодвести под две групе: васпитање казнама или васпитање ауторитетом. У првом случају васпитач, на пример, говори детету : «ради то или то, иначе ћу те бити,» или «немој радити то или то, иначе ћу те бити." О оваком васпитању не треба много речи трошити. У другоме случају васпитач задобија потпуно иоверење учениково, те му, по томе, просто препоручује: «ради то, а немој радити ово." Ученик се покорава и слуша из просте љубави и поштовања ирема васпитачу, али у овоме нема добра. Васиитач говори: «ово је добро, аоворђаво", и дете то памти — и у томе тако исто нема добра. Све поуке моралне своде се на ову последњу Формулу, с том само разликом, што оне бивају само много дуже и заморније. У свима тим моралним поукама нема ни једнога аргумента, ниједнога таквог доказа, о којем би се дете могло само уверити или га бар појмити. Све се ослања на памћење и даје на веру. За мисао, дакле, нема никакве хране, и саморадња будућега човека остаје савршено нетакнута. Тако се још и може поступаги с дететом. када оно још не може да усваја знања. Ако детенце од године дана пузи ка врелу гвожђу, треба га, без сумње, пре свега одвући у страну, па чак и у том случају могло би му се допустити, да се дотакне врелога гвожђа палцем. То му искусгво неће проћи узалуд. Али кад дете већ говори и расуђује, приморавати га да верује на реч, савршено је несавесно и неумесно. Оцеви и наставници, мајке и учитељице обично тако поступају, што их мрзи да објашњују детету узроке разних својих наредаба или да му избрајају различне могућне последице његових

рђавих поступака. Осим лењости криво је овоме још и незнање и неумешност објаснити детету, откуда се јављају заповести и запрећивања. У кодексу нашега житејскога морала готово сва се питања решавају безаиелационим речима: «морално ,) или «неморално", „прилично" или «неприлично ,> , «усвојено и или «неусвојено. и Запитајте: зашто ? и доблћете одговор : за то, што у самој ствари узрока и нема. Кад дете дође у сукоб са једним од оваких иитања, одмах му се на њ одговара једном од наведених речи. Оно их запамти, и тако дресирање полагано напредује. У нас је усвојено тако васпитавати т. ј. утицати ауторитетом, докле је год могућно подржавати га... Носле овога је, мислим, јасно, зашто сам ја говорио, да васпитавати треба што се може мање, и да васпитање још из рана треба и дужно је да усгупи своје место образовању. Васпитање поставља васпитача између детета и природе која их окружује, а образовање ставља дете у непосредан одношај са том природом. Васпитање води покорности и слушању, а образовање учи будућега човека, како да живи и да управља својим силама. Не мислим да је потребно доказивати, да образовање може и треба почети од ирвога проблеска мишљења у детета и да оно почиње много раније од првога учења из књига. ,)1 ) Као и сви који су ове погледе истицалн и бранили, тако се и Писарев одликује силном анализом и критиком, али је, покрај овога, у њих врло осетан недостатак, што не показују јасно, шта треба поставити на место онога што не ваља. И у свему овоме што из Писарева исписасмо, истина је, да васпитање, какво је онда било — а оно се и до данас није много на боље изменило — није добро и да га ваља нечим бољим заменити; али чим? — на то нитање је одговор доста неодређен. Ако васпитање у средњим школама није добро, не значи још да оно није ту на своме месту и да га треба истиснути и са свим заменити образовањем; а нарочито се ово не може извести, кад се има на уму, да васнитања у средњим школама, о којима говори Писарев, није у ствари ни било, него га је истисла дисциплина баш ради претежности, коју је добило умно образовање у гимназијском школовању. Ма како Ј ) Пнсарев, Сочинеша, V., 73—74.