Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ

637

њом спрам пмператора, пребацујућн себи што га је пустио од себе п што се није старао да му бар моћ паралпше. Краљ иаводећп сасвим друге изговоре, опозва своје најамнике, који су ишли са императором на Солун, а Михаилу Мономаху Контоставлу, солунском управитељу јави, да је своје оклопниве онозвао те га онако слаба може напастн без зазора са мало његове војске. Мономах и Солунци стадоше збиља размншљатв, хоће лп иослушатп краља, а Германци добшши заповест да се врате, отказаше краљу послушност. Шта внше, пребацујућп краљу пеноштење и превртљнвост, уверише пмператора да су готови боритп се н протнву самога краља, ако на њега удари; јер по пеком сном ратном правилу, оип су се морали покораватп заповестп онога којп пх је плаћао, док нс би бнлп стављени на ратну ногу, а кад су устројенн у бојни ред да одступе, сматрали су за плашљпвост и пздајство управо. Император у том делу краљевом увпде непрпјатељство и мораде нанустпти своје планове протпву Солуна. Он са захвалношћу саслуша Гермапце п пође натраг у Бер. Али Вардар опет се беше пзлпо, а само се на српском земљпшту могло прегазнти. Да пређе на српско земљпште нпје. смео, јер га краљево понашање, за кога је знао да је ту пегде улогорен, беше забрнпуло, а дг чека опадање воде бојао се да се каква непрпјатељска спла ту не слегне. Другн један догађај још га впше узнемпрп. На супротиој (левој) обалн Вардара, појавп се српска војска у помоћ њему, како се изговарала, кад бн га солунска војска напала; а у стварп њу је плп краљ бно послао крншом, или је, знајућп краљеве намере, сама дошла да могри на сукоб пзмеђу нмператора п Мономаха, па да се победиоцу прндружн. Тај покрет српске војске доведе пмператора у загонетну дилпму. Морао је стајати поред реке и на једну страну мотрити на Србе, а с друге чуватп се Грка. До глува доба мислио се са својим синовима Матејом п Мапуилом и унуком Анђелом, шта да раде. Напослетку реше, да се од два зла бира оно мање, и да је боље прећи Србпма, које би свакојако умилостивилп, него ли Ромејима и њпховим варварскпм савезницима ■). Док ови то изврше, један пз варошице Гаврова 2 ), у којој је српска војска ноћила, стаде пред шатором императоровим, молећн да се с њпм разговара о некој важпој стварп. Пријавпв се нмператору, прво му захвали за неку доброту, коју му ') Турцима, које иисац зове Персијанцима. Вачда *' ^ анас сел0 ® ЛИЗ У Демир (гвоздене) капије на ј

беше некад учпнио, а за тим га пзвестп да је коњица и пешадија српске војске под заповедништвом Божпћешш н СтеФаповпм стојн готова да му прави сваку могућу сметњу, а распоређена је тако, да може нз заседе убпти оне, који би ирвн покушали превестп се на чамцима, а остале да потисне реци па да га најлакше са солупском војском разбпју. Открпвшн овако заседу, човек рече, да му може показати неко место, преко кога се рекамогла лако прегазнтп, п које је слабо коме позпато било. Император похвалн човека и обрече му награду за оданост; а како беше већ почело да свнће, Грци пођоше обалом куд их је човек водио. То нсто учине и Срби супротном међом, и пре пего што се пмператор докопа прелаза, српске стреле заукташе преко његове главе. Али, пмператор са великашима прии наже на реку и са очајним папорпна п жртвама прегазнше реку. Онда се Срби разпђоше а император, да не би с краљем коначпо прекинуо, учигш се томе невешт, и није их хтео гонитп нп убпјатп. Кад пређе сва војска пмператор оде у Бер, и ношто награди најамнпке Германце, посла пх краљу, и уједно му јавпдаје непријатељска дпверзија српске војске при прелазу Вардара неправпчна и протнвна савезу п заклетвама које су један другом положпли. Краљ пак, који се још ннје био јавно за рат изјаснио, желећи да поласка пмператору, извињавао се да је све то било без његовог знања и дозволе ; па да бп га у неколико задовољно, посла му војводе Божића и СтеФана да им суди и да их осуди што су неразборпто напали савезппка п пријагеља. Император их горко укори и покара доказујућп им, да је њихов покушај веома дрзак п недостојан пријатељства које је постојадо између њега п њиховог господара; у осталом, опрости им и пусти задовољне. Апокавко пак, којп касно на Вардар дође, а да нде на Бер ппје смео, посла краљу богате дарове, покушавајући, не би лп га противу императора дпгао. Краљ, који се и онако на себе љутио што је п дотле с императором држао, кад учесташе посланици и дарови с Апокавкове стране, стаде тражити закачке за свађу са императором, па прво захте да му отменп Берјани пошљу своју децу у таоце ради безбедности императора самог, а у стварп тпм је хтео да себи осигура варош, коју је намеравао оружјем напасти. Али кад му имиератор захвали на милостп и бризи коју му сваком приликом указује, и изјави, да н>еговој безбедности не грози никаква опасност са стране Берјапа, који су му сведушно оданн; онДа краљ представп императору, као да је тако важне и озбиљне вести добно из Пеоније, да су му ње-