Prosvetni glasnik

642

НЛУКА И НЛСТАВЛ

једне у другу, а у случају освојења да су чувари споља и изнутра обезбеђени. Оспм лак што је у том градићу становада јака посада и ведикн број становника, кад се чудо да император додази с војском, притекдо је у помоћ Беру народа и из окодних варошица, па се и дању и ноћу бдидо и стражаридо. Император, знајућн да су у Беру на опрези п да би дудо бидо ударити тек о таке непобедне бедеме, радио је у највећој тајностн, а доста се уздао и у грађане да ће му у номоћ притећи, кад га виде у вароши. Старајући се дакле да све више прикрије своја кретања, император дође по договору на Бистрчцу, ади дађе не затече ту. Адмирали су били сва средстиа употребиди, али нису моглн успети да свладају матицу на ушћу реке с једне страпе, и морске таласе с друге, да би потисди лађе с мора у речно корито. Отиснути на море они су моради чекати п гњевитп се у толико више, што су знади да и император без њих не може наиред и да, ако буде дошао, не сме зору дочекати. Император опет, којн не знађаше чему да припише изостанак дађа, једпо се још више него они, чамећи поред реке. Ади не би час а ветар иромени правац, и бурнн тадаси потерани ка утоку реке, бацише лађе на Бнстрицу. Кад се састаше с пмператором п казаше шта их је омедо те ипсу на време дошлп, он приписа посдедњи успешни случај провиђењу, п одушевљен пође на Бер са најодабраннјим дедом грчко-турске војске. Идући срете Мазердата, који му рече да похита, јер су његови другови остали градећн лестве, п да је све иначе готово. Кад се нмператор приближи вароши, посла Марзедата да види јесу ли лестве готове, који вративши се рече: да није ни један ступац готов. Имиератор се опет нађе у незгоди и мораде на врат на нос да гради дестве. У логору пмператорову оспм Марзедата, бидо је још Грка, које је цар нз варошп био протерао и који су се особитом вољом н храброшћу заузималп да се Бер освоји. Еако су били внчни месту, ио њиховом се упуству усправише четворе лествице на бедеме, и они се први почеше пењати, а у вароши ништа не опазише. За њима нођоше стрелцп и оклопници, а император, чнм примети да су ови у варош сишли, раздели војску, па с једапм дедом пође на мердевине а други део и Турке посла на предграђе, да би са свију страна препао варош. Војници упутра, прве страже на које наиђоше, прпмораше да ћуте па допреше до Апспћанске назване капије, а грађанп, који су ту чувади, издадоше и отворише каније. Имиератор са неколицином поседне капвје а војску пусти у варош на Србе. Кад грађани по дарми осетише да је

» император у вароши, нанадоше Србе грабећи п робећи где су што и кога срелп. Српска војска скочи са свију страна на оружје и потрчи старешпнама својпм да се стави на одбрану, пли да се на градске каппје повуче; ади се споља зачу крик варварских орда из Азије, а војска, видевши да другога уточншта нема, одседну коње и уђе у кулу водећи и жене и децу. Али ту нису моглн сви стати, јер их је бпло на 1500 осим тридесет племића и старешина војске, а куда недовршена. Старешнне се дакде са властедом и децом затворе у једну вишу кулу, а од војнпка се неки посакриваше по пријатељским кућама, а неке похваташе. Гермапии су билп посели градац на Царској капији. Друга једна гомида од 10.000 радника, које цар беше покуппо из целе Србије да раде на грађевинама, ноћивада је у пољу и утече у варош, чим спази варваре. Император, уверен да је с нданом успео и да су све нозиције у варошн заузете, уиути се у град под ускликом грчког становништва. Док тамо дође, а оно војска и светина били су већ све поаради, а Турци би и свиреиовади да их је унутра пустио, што се није смело чпчнти у варошп оружјем освојеној. Император позва Србе да изиђу из куде на веру, да им се неће никакво зло догодити. Онп изиђоше п поклонише му се „јер су му сви били аријатељи". Германци су бранпли Царску капију од грађана и мрнара допекде, а кад дође имиератор, и онп му се предадоше. Император, жедећи да их награди за њихову оданост коју му указаше приликом војевања на Солун, поступп с њима благо; остави им оружје и коње, даде им новаца н испрати их цару, и ако му беху ратни заробљенпци. Осталу војску, осим 30 старешина, пусти такође да иде, али пешице, јер су нм коње војници били узеди. Сву гомилу радника нареди император да спроведу стражарно н подалеко, да је Турцн не би поарали, н да је пусте да иде куд зна. А тридесеторица, коју је император хтео да испрати почасно, замодише га да их задржи, јер кад би их пустио, онда би пх неки опао код њиховог господара, да су се њему пз пријатељства предали. Доцније император неке пусти да иду своме завичају, други су као бајаги побегли, а трећн су доведени у Солун, одакле су и онп као утекли, јер их нису затворади, него их по монастнрима пуштади слободне, дајући им приднку да беже. Иосле овог успеха, који је стао само једног мртва Турчина, и то од грчке руке, Турци, видевши да се нису баш ништа падом вароши користили, замоле императора да им допусти да плене српску околину, кад им није дао да плене варош. Импе-