Prosvetni glasnik

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

663

Писац нас није довољно упознао с Митом. Нисмо на чисто, је ли он као свршени правник, или као гимнасиста, дошао до писарског звања. Јер, ако је прво, онда је он на сваки начин ванредна реткост; није ни из далека општа слика писара правника по унутрашњости; а ако је оно друго, онда опет не може се тврдити, да су наши паланачки писари већином на тако нискоме ступњу свести. Исто тако, ако не невероватно, а оно је бар веома ретко, да »никакве слатке успомене није било у његовој прошлости, никакве радости", и да му се »цео живот састојао из испуњавања туђих жеља и заповести«, као и да је онако слепо послушан својој мајци, те је пристао, да се ожени једном удовицом, из истога места, ма да с њом није готово никада ни речи проговорио! Митин карактер најбоље виднмо у иризору на представи, и кад после ове, сам у својој соби размишља. Писац слабо доводи Мнту у додир с другнм особама, но га већином сам студује. На представи га видимо, како је залуђен гледањем у јахачицу, и како, кад кући дође, будаласто размишља, да јахачицу за се придобије и с њом у свет бежи. По гато је ово језгро приповетке, излази: да је сиже садржином сиромашан, и да овакве карактере најбоље можемо видети, кад су у радњи, и у додиру с другим особама. У карактеру Митине мајке, »госпође Руже«, налазимо лепих црта, по којима немамо места мислити, да то није строга и честита мајка; ну, онда, како да унесрећи свога сина, наговарајући га, да узме покварену удовицу, из истога места, око које је меспи учитељ Сима онолико облетао (што су сви мештани знали); како да за то ништа не зна, н како да карактер удовице ни мало не познаје?! Има још неколиких, лепо изнесених црта различитих карактера паланачких, особито у елици оне представе. Много мањаје од ове приповечице, » новглета"■ др-а Милана ШевиЛа: Моја Љубица, »приповегка мога друг а«, штампана у свесци за октобар и новембар јстр. 432 — 437). — Чиновник Душан, друг пишчев, приликом доласка овога у варошицу К., прича му, како се оженио својом Љубицом. — Да ће млад човек, временом, лако моћи заборавити на СВ0 ЈУ драгу, кад га из места, у коме је она, у друго преместе, појмљиво је; јер тако у опште и бива; ну, да ће се та љубавна страст у њему, у другом месту, при читању Хајне-а, распалити оном пређашњом ватром, једино поменом имена Љубичина, заиста је врло редак »случај«, који би био занимљивији, да га је чешће у свету, да није овако, тако

рећи усамљен, и да је главни моменат у »новелети« дубље, психологиски проучен. Овде би требало да завршимо преглед ориђпналних нриповедака , што изиђоше у Отаџбини, ове године, по што смо себи ставили у задаћу, да прегледамо само оне, што су у тој години завршене. Али како је тада завршена и прва књига романа: Даша Ђонић »«з живота једнога саадала", од Милана СавиА а, која може постојати као целина, у кратко ћемо је оценити. Овај је роман почео пзлазити године 1890., у свескама за октобар, повембар и децембар (стр. 328—350 и стр. 481—-496); па је продужен године 1891. у свескама: за март (стр. 412 — 427), април и мај (стр. 77 — 102), јун и јул (стр. 413—420) ; а прва му је књига завршена у свесци за август и септембар (стр 146— 163). Разуме се, да о оггштем прегледу сижеа, обраде и карактера не може бити ни говора, догод цео ромап не угледа света. У овом првом дслу његову, у главноме јунаку, сину новосадског чизмара мајстор ■— Ћире, изнесена је слика, најпре дечка, а после момка, Даше (Давида), који нигде не може да се скраси, и да се ода на какав сталан рад. Час га видимо као шегрта у радњи оца његова (кад би истеран из гимназије), па као војника у Новоме Саду и Пешти; за тим као порезниковог практиканта, у новосадскоме магистрату; после као келнера у Станићевој гостионици, у Сентомашу, и као глумца, у једном путничком позоришном друштву. Према томе, и ова прва књига дели се на пет одељака. У свима тим одељцима, већином је призора у радњи, у којима Даша махом највише радп; има их врло занимљивиу, опширнијих и краћих; има и пснхологиске студије Дашина карактера; ну, чини се, да сваки, као засебна целина, пати од претрпаности слика, и више би се желело, да је сваки одељак у једном, или у два, одабрана, развијена и жива призора, а остало да се помиње као објашњење. Кроза сваки, пробија више или мање веселост у сликању; ну има и доста сухопарних дијалога. Сем Даше, видимо ту, у свакоме одељку, разне групе разноврсних карактера; а Даша, по некад, врло слабо пред нама ради (као на пр. у целом одељку, где је Даша као војник, у Пешти). Као сваке, тако и ове године, Отаџбина је донела неколико превода приповедака, из страних књижевности, који су, по величини, сви мали. Највећа приповетка: Морао је.... једва премаша 9 листа, а најмања новелета : Опасна проеидба, једва пма 2 листа. Само су две од једнога писца, иначе од различитих. Свега их је шест целокупних изишло