Prosvetni glasnik

радња главнога просветн0г савета

848

мадо разговора између оца п сина, т коме отац казује сину како су Турци дошди те заЈЗ^'[1 српске земље и како има још земаља српск^ г .д Турцима, за тим иабраја муке које су Срби трпели од Турака, па пошто номене п дахије и договор Срба да сложно устану иа Турке, он узима гусле п пева сину поменуту песму „Устанак па дахпје." Песма је ова позиата члановпма Просветног Савета, те о садржини исте немамо шта да кажемо нити да приметимо, јер је ван сваког спора да ту несму дец". могу и треба да чптају, кадје још и илустрована. Али у овој књнзи штампање ове песме није ни мало брижљиво пзвршено; а на то се врло млого мора пазити нарочпто у књпзи, која је намењена децп. У њој пма млого правописвих погреш^ка, а на неким местима погрешака и у тексту, које мењају праву мпсао. Ми не можемо наводити све погрешке, него ћемо навести само неке. Тако на пример: Песма носн у почетку свију стихова наводнице, чим је се сигурно хтело да означи навођење онога, што је отац уз гусле певао. Но у том случају треба да дођу по 2 иаводнице, код онпх стихова, које пзговарају поједпне личности, које се у песмп ночињу. Писац је то негде чивпо а негде није. Прилог „не" негде се одваја од глагола а негде не одваја, и ако би се требао одвојпти (иеможе, незна, неда и т. д.) АпостроФ се не ставља свуда где је изостављеи који глас (Ваку, днгпут, пасте, м. паз'те — а „пасте рају као синове" значило би нешто друго; виш, ко, м. к'о итд.). Већпну присвојнпх придева пише великим словима ^есто малпм: Српске, Биоградски, 'Гурскога, Бечкпм, итд. Осим ових има још подоста правописнпх погрешака. Осим тога има п некик стпхова погрешнпх, који, због погрешака, мењају право значење своје. Н. пр. „Те је влашку ћабу ногазио" место „полазио". Тако исто без нравог значења изашло је и оно место, где Фочић Мемед-ага вели да ће погубити до два Чарапића, па завршује „Онјепаша а ја сам субаша" а ово се односп на 2 Чарапића. Ми смо ову песму сравњпвали с оном како ју је Вук штампао, а и са оном како је Даничић штампао у преводу Мајковљеве историје, иа смо наишлп да већи део погрешака наведених има и у Вука, алп нашп прнзнати филолози , које смо за ово уппталп, веле, да у Вуковим последњим пздањима има погрешака, којих у првима нпје било, и да је ова песма тачнија код Даничића. Ако је писац ове књиге штампао песму по Вуковом издању, могло бп му се занека места мање замерити, али ипак пе може му се опростити за неке ногрешке, које су са свим противне дивашњем правопису. Трећи чланак је „Под Козјаком." У њему се

описује сабор код мапастира Св. Прохора и разговор учитеља (којн је из Србпје тамо дошао) са Србима на сабору, о Србима и српским земљама под Турском. Овај члапак бпо би доста добар да нема по нечег што је невероватно. Н.пр. каже се, како су се неки младићп одвојили из сабора и пошли испоснпцп Св. Прохора, певајући песму ! „Устај Србе" (Цела је песма наведена). Ово је невероватно по томе, што се у истом чланку казује, како су ту на сабору били турски војници, | који су толико сплни, да заповешћу „доста је» закључују сабор. Чотвртн чланак је „Песме и загонетке из Знепоља." У овом чланку изнете су 2 песме из Знепоља и 10 загонетака, са неколико речи пишчевпх којима казује деци, да у Знепољу живе Срби а не Бугари, потврђујући то наведеним песмама и загонеткама. Претпостављајући да је писац тачно забележио оно, што је из Знепоља изиео, ми бисмо имали да замеримо писцу само то. што није поред наведених песама навео н коју бугарску песму, како би деца, правећи разлнку пзмеђу бугарског говора и говора Срба из Знепоља, уверпла се п сама, да је зпепољски говор српски и да тамо заиста жпве Србп. Ово је бнло нужно за то, што у овим песмама и загонеткама има облпка, који се разликују од нашег књижевног језика и које учитељи у школама исправљају, пошто су неправилни, па бојати се, да деца, кад у овим песмама прочитају н.пр. „по гору", „платија" „градија", „заградпд", „тепам" не посумњају да ли је то одиста српски говор и да лп су Знепољци Срби. У књизи пма и 5 слпка. Прва је слика Шкундрпћа, а остаде 4 су илустроваде песму „Устанак на дахнје." Сдике су, поред малих замерака, јасне и лепе и оне су одпста улепшале књигу. Као што се види из наведеног, у књизи има оригпналних чланака и песама позватих, које су овде унете. Оно што је оригинал пишчев, изведепо је доста невешто а негде и пеистпнито; оно нак што је ппсац готово узео, није брижљпво приредно за штампу — нарочнто је искварена песма „Устанак на дахије", а она је главпа садржина књиге. Услед свега наведеног, част нам је поднети своје мпшљење: да се књпга ова не може препоручпти за поклањање ђацпма основ. школа. Враћамо књигу, која нам је послата. 16. Маја 1892. год. Београд. Чланови Гл. Просв. Савета: Д. Ј. Путнивовић Ст. Ј. Николић