Prosvetni glasnik

ПИСМА ПЗ ПЕТРОГРАДА

897

Па и оним трима преисторискпм расама са округлом главом, не варира индекс само „од 7у 83 см. (! ! !)», јер раса Тгисћеге има индекс 84 -32,од ирилике као и ми Србо-Хрвати. И т. д. Сад ће читалац разумети и оиростити ми, што

ПРООВЕТНИ

СКУП СРПСКОГА УЧЕНОГ ДРУШТВА Сриско Учено Друштво имало је у иедељу, 15. ов. мес., скуп, са задатком, да по закону од 10. Фебруара 1892. изабере осам својих редовнпх члаиова за редовне чланове Српске Краљевске Академије. Избор је извршен по пословпику Српског Ученог Друштва. Гласало је њих 31. Изабрани су за редовне чланове Академије господа: Јован БошновиК, са 30 гласова (једногласно) ; Стојан Бошковић, са 24 гласа ; Архимандрит Нићифор Дучић, са 19 гласова ; Пуковипк Јован Мишковип, са 17 гласова ; Д-р Владан ЂорђевиК, са 15 гласова ; Д-р Милан Јовановић, са 15 гласова ; Јован Авакумовић, са 13 гласова, и Јован Туроман, са 12 гласова. Г. Јован Ђорђевип и Јован Туроман добили су подједнак број гласова, сваки по 1). Услед тога извршен је ужи избор, н том приликом добио је г. Туроман један глас више.

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Изворни дописи „Просветном Гласнику") V. Кодерни нереди и народно образовање — Руска штампа о узроцима тих нереда и о начину, како да се подигне народ из таме, као извора им — Треба ли народу просвете — Кнез Мешчерски и просвета — Одговор једног руског журналиста — Какви ученици излазе из сеоских основних шкода — Критика системе школске (основпе) наставе у Русији — Идејална гимназија у ТиФлису — Живот у школама немачких колониста на југу Русије — Неколико чудноватих примера Цело лето водио се у руској штампи споро потреби народног образовања. Пријатељи народне просвете одавно не пмадоше боље, истина и жалосније, прилике, да упозоре на таму руских села, на неписменост пм и незнање, као на извор сваке песре^е, која псстпже унутрашњост огромне царевине. Што се читава ствар место простог, хпљацросвкгни гдлсник 1892.

сам овај приказ почео са изразима мога субјекгпвнога расположења. Без тога не бн било нп једне повољне речи у оцепи књнжевнога посла мога колеге г. д-ра Ђ. Јовановића. Ј. М. Жујовић.

КОВЧЕЖИЋ,

днтн всК пут, тврђења, да треба иароду просвете, нзмстнула у спор, који је дапас у целом образовапом свету пемогућан. т. ј. у питање: треба ли или не треба народу иросвете, ваља захва.шти ДонКпхогу руске штампе, који није карактеристичан с тога, што пише бесмис.шце под видом грозничавог увсрења, већ с пажње, коју умни људи поклањају тим нопсенсима, и примајући рукавицу бачепу Дон-Кихотом, постају и сами, ступајући с њим у спор, налик на њега. Поред тог жалосног, треба констатовати радосни Факат, да се у том пптању руска влада и сва руска штампа, из уверења нашла с једне страпе, а с друге кнез Мешчерски с малом кликом умно дегенерисапих људи. Повод читавом пнтању дала је посредно колерна епидемија, а пепосредпо нереди, које изазва тај страшни азијатскп гост у унутрашњости Русијс. Вг.шки руски градови п мирна села, која издржаше без ропота читаву гладну годину, побунише се. По народу пођоше г.ппи гласовн, да лекари трују изворе, потоке и реке, да отрују народ, да у болницама мећу живе људе у гробове и да их живс сахрањују, да у општс нема колере, већ да је измис.шше господа, да утамапе народ..А што да г;> утаманс? Зато, што је цар намеран, да одузме сву земљу од господе, па да је да народу, а господа цотплатише лекаре да отрују народ и да га жива сахране. оРечца беше, брате, летелица, »Она пође од уста до уста, «Док не дође И пође глас по унутрашњости Русије, да се убијају лекари, да се нале болнице, да се скривају болесници од господе и т. д. У великим градовима, као Астрахап (90.000 становннка) и Саратов (150.000 ст.), улична светина изби лекарске помоћнике, разруши станове лекарима, извуче на улицу болесне од колере, разнесе их по кућама и попали колерне бараке; у месту Хвалинску на најгрознији начин убише лекара Молчанова, каменоваше тог мученика науке онда, кад је спремао барачну болницу, да 115