Prosvetni glasnik

361

Не знамо, како је утицало писмо на цара, но у то време у министарству просвете већ се старали да се избаве Каразина. Он види да га мрзе, да га вређају, па ипак заборавља на све, само да се отвори унпверситет. Кад им додија, дају му мрвице и Каразин их одмах употребл.ава па посао. Сам ступа у преговоре с пемачким професорима Фихтеом, Лаландом, Рајхом и др., врбује ђаке за универсу, а кад му се чини да ће 50 ученика бити мало, моли Новосиљцева да предложи, да ученици семинарија харковског школског округа не иду у петроградску учитељску школу, веК да ступају у харковски университет. На. послетку, треба довести у ред куће, т. ј. президати их за предавања. Харков је био онда још првобитан град, многих мајстора није било у њему, тако, да их је, на сваки већи посао, требало доводити из иностранства. Кад му не дадоше новаца на тај предмет, Каразин узајми 10.000 руб. и доводи у Харков 32 заиатлиске породице на свој рачун. То су једини новци, које му је доцније дршава вратила. Видећи, да отварању универсмтета пе може сад нико сметати, да се уклони од непријатности, Каразин даје, 27 авг. 1804. год., оставку на службу. Ондашње своје материјално стање описује он у писму Операнском, 1810. год., овако: „Избацише ме на улицу без сваког милосрђа! Потрошио сам на све и за све своје рођене повце, узимајући пх свуда, где сам могао. После своје оставке измолио ми је па силу добри киез Чарториски толико, да нмам чим да отпутујем из Петрограда, па и онда сам још морао заложити свој последњп прстен." Па ипак, у то време, он је ликовао, видећи да му је идеја остварена: 17. јануара 1805. год. харковски университет ступи у живот, и први му почасни члан бсше Василије Назарович Каразин. * * * Званични рад Каразина на пољу народне просвете, као што видесмо, беше врло кратак. Опда, кад је морао највише учипити, Александар му показа, да више не треба његовпх услуга, и Каразин изиђе из службе. 0 изласком му из министарства иросвете престаде и реФорма просветних завода у Русији и делатност на том пољу. Место оствареаа широких планова, који би створилп епоху у нсторији руског образовања, цео покрет свршава се на полициским мерама против университета и завођењем у њима војничке дисциплине. Зашто је цар охладнео према свом некадашњем љубпмцу ? Узрок тому треба тражити и у карактеру

Алексаидра и у карактеру Каразина и у интригама ниских људи. Главна црта Александрова беше несталност. У првим годинама царовања видимо око њега Строгонова, Новосиљцева, Чарториског нКочубеја. После тилзитског мирадолази Сперански, „пријатељ® царев; кроз неколико година Сперански иде у изгнанство, јављају се друга лица, мистичари, и на послетку свемогући Аракчејевп, Рупичи и Магницки. Царовање, које је толико обећавало, свршило се крајњим мрачњаштвом. Каразин је био сталан карактер, искрен и отворен човек. Цар му вели : говори ми увек истину! и Каразин је говори сваком приликом, често врло оштрим изразима; кад не може лично да је каже цару, он му пише по неколико писама, позивајући га, да докаже, да царске речи у маниФестима нису празна слова. — Све је то променљивој ћуди Александровој морало врло брзо додијати. Интриге довршише. Пузавци у двору мрзели су Каразина, јер је могао сваком приликом указати на разне злоупотребе њихове. Сва средства беху добра, да гасруше. У дворском позоришгу даје се Шилеров Дон Карлос; један становник узвикује громко, да чује цар: „И код нас се појавио маркиз Поза", и сви гледају на Каразина. На самољубивог Александра такве ствари морале су рђаво утицати. А било је и горих. Цар пише Каразину писмо; писмо отварају на пошти и читају ; видећи, да сви знају о оном, што је писао лично Каразину, цар мисли, да се он свима хвали. Употребљавајући сваки случај, интрига на послетку победи ; Александар изгуби искрена пријатеља и верна слугу, а Русија корисна радника, који је толико учинио за кратко време и који је обећавао још више. Изашав из службе , пре него што се кренуо у село, на своје имање, Каразин хтеде да послужи ослобођењу балканских Словена. Податке о том налазимо у интересном писму кнезу Чарторнском, 1804. године. По његову мишљењу Русији је суђено, да одигра у општој историји улогу заштитнице рода људског. До сад је она ту улогу рђаво испуњавала, и први покушај за време Катарине Н-ге, да је одигра на балканском полуострву, свршио се, вели Каразин, „после толиких милијуна рубаља и толико проливене крви — и руске и молдавске и грчке и у оиште словенске без обзира на непријатељску покорењем само Крима , који смо из красне, многољудне земље, каква беше под Турцима, претворили у пустињу.® „Нама у истини као да је судба назначнда, да све опустошавамо и да се, ширећи своје границе,