Prosvetni glasnik

484

ПРОСВЕТНП КОВЧЕЖИЋ

оклевања изјавити нову своју жељу старом пустињаку. Ма да је Рискијева доброта скоро изгледала исцрпена према овој нсивотињн, климаше старац главом, размишљајући о том новом тражењу мишићевом. Два пуна дана уживала је Маја каљужајућн се по глибовима и провлачећи по шипрагу у прашуми, пењући се на стрмо камење и стење и оштрећи свој велики криви зуб, и с презрењем погледаше па весели рад разних слабих мајмунчића. Ту, трећега дана, у рану зору, опази Маја, тргнув се из слатког сна, недалеко пред собом грдног слона, који ношаше три ловца, потпуно опремљене за лов на вепрове, те за тили час подпже један од њих своје копље, у намери да једним ударцем погоди сиротицу Мају. Нашав се у прекој опасности, спопаде Мају самртни страх, те се за час нађе у густом шппрагу, да одатле, провлачећи се кроза шуму и срећно избегнувшн од спгурпе погибије, опет потражи колибицу пустпњакову. Сасвим клонула баци му се пред иоге и пробеседи: „Како је чудновата моја судбчна ! За једну длаку само и ја бих подлегла сигурној пропасти ! Оада тек видим, да сам слабо и немоћно створење према једном слону, који мирно корача, па још с поносом и без икаквог страха под тежином грдних товара. Часни оче! Испуни ми још једну жељу, последњу, претвори ме у слона!" Старцу се иабрало чело при тим речима његове драге Маје, али тужна и ожалошћена животиња тако је жалостиво изгледала пред њим, да јој није могао одбити молбу, — за то промрмља неку молитвицу, којаје ускорила поповно преображеље Мајино. Маја, мудри мишић, постаде грдни слон, који је, охоло уздајућп се у своју снагу, срљао у очевидну пропаст, не знајући јадан, да су му као слону, замке спремљене. Као неискусна животиња нађе се у један мах сва запрепашћена у замци, из које се никако не могаше искобељати, и кад је већ клонула од бојазни и страха за свој живот, наиђу људи, и одведу је са собом с поносом и усхићењем, чудећи се целим путем лепоти и величини њеној. Сада је тек видела Маја много лепих и дивних ствари! Слуге ју праћаху до кнежеве палате, и кад ју овај измерио од главе до пете, одредио јој, да у јахању буде на услузи кнегињи, супрузи кнежевој. Она беше тако умиљато и фино живинче, да је већ после неколико дана, како ју слуге дотераше

и обучише за лодворење кнегиње, носила тетриван, и одмах по том је уведоше у дворац кнежев. Не би дуго, кнегиња, окружена многим дворскпм госпођама, беше у свој својој красоти. А кад се сгтустила на тетрнван, сети се кпез, да би се могла каква несрећа догодитн, јер је то био први покушај са слоном, да се за лов употреби. 0 тога кнез закључи, да се и он прпдружи кнегињи. Са особитом нежпошћу и пажњом сусреташе он кнегињу, која се сва сјала од дијаманата, весело и ионосито погледајући на све стране и држећи себе за најсрећнију на овоме свсту. Такву је виде и Маја, којој се срце напуни жучи и једа, желећи постићи исто такву срећу и сјај. Када скинуше с Маје свечано рухо, поврати се сирота погнуте главе, у палату кнежеву. Само још једна једина чежња врзла се вечито по Мајипој глави : како би улучила згоду да дође до колибе иустињакове, да му најновнју жељу своју искаже и веље своје јаде изјада. И сам јој је случај помогао. Слуге киежеве, кад видеше своју Мају жалосну и сломљену од бола, кад видеше, да никакво јело не меће у своја уста, понудише је најбољим залогајима, и кад их она ни окуситн не хтеде, дођоше на ту мисао да ју воде на обалу реке Ганге, држећи за извесно, да ће једно купање у светој реци повратити несретној животињи свежину и изгубљену снагу. ТТТто наумнше, то и урадише. Са неописаном радошћу разумела је Маја њихов договор, научивши се прилично човечјем говору, и задовољно касаше поред својих вођа, чекајући згоду да им умакне. И ту јој срећа послужи. Слуге су понеле са собом и јело и због јела задржаше се на пољу, где су одредили мали час за одмарање. Ужасно јака врућина тога дана учини, те по јелу сви заспаше, а када се иза сна тргоше, а од слона ни трага ни гласа, јер не беше везан ; пошто су сви пратиоци знали да је миран, зато држаху да га није ии иотребпо било везати. Ма да су завиривали на све стране и викали што нм грло доносило — све би узалуд, елона пема па нема, и по том се слуге вратише путом, којим су и дошли. Маја, међутим, знајући тајни пут, стигла је до колибе пустињакове. Риски беше баш дома и чисто се зачуди, кад чу Мајнн глас и спази, како пред колибицом клечи. „Ево ме, у праху лежим, пред лицем твојим господару«, — поче Маја тужним гласом — «и заклињем ти се, да је ово последња, ама баш последња молба, којом се сада теби обраћам. Не испуниш ли ју — онда допусти да свиснем од туге