Prosvetni glasnik

НАУКА. И

НАСТАВА

527

вима и раскршћима поче проповедати многобројно окушвеној светини спасење и пут ка спасењу. Свет је по Сакјамуни-јевом учењу без почетка и краја, а његов створитељ и не постоји. Јер, како бп било могућно да се раскине она неза између узрока и дејства, и од куда тај првп узрок па онда дејство ? Космос са свима својим милијупима светова није ништа друго до гб сан, огледање оне непзлечиве тежње за егзистендијом. Гдегод се та тежња јавља, ту ће се јављати и материјадна тела, која носе оиет собом рођење, болест, старост и смрт с последицом сваковрсних болова и мука, Тежња за егзистенцијом порађа биће (свет). Биће порађа бол. Овај свет појава зове се Сансара, а то је пусто море, по коме холуја од страсти непрестано витла душе. Свако добро као и свако рђаво дело носи свој плод у новоме рођењу, и никад тој игри неће бити краја. А ако баш свет због сувпшних грехова морадне најаосле и пропасти, постаће опет нов. Али и по један Буда родиће се у свакој светској нерподи, јер и спасавања мора бити, кад су грехови ту, а оно није незано за једну једину личност или једну једину периоду. Каквоме оку, што се већ помрачило од грехова, на сваки начин чини се, да су сопствени јади пешто случајно, јер се нпко, који још осећа у себп жудњу за егзистенцијом и њепим површппм уживањима, не опомиње својег рапијег живљења и грехова, које је на се натоварио. Он трпи и, теран болом, поново греши; он улази све дубље у круг метемпсихозе и никада не види изласка. А пма ли одиста каквога изласка? Је ли могућно мимоићи сељење душа, а из бурнога мора Сансаре изићи у тихо пристаниште? Јесте! Тамо на другој обали лежи Нирвана, блажено, вечито Ништа, у које после своје смрти улазе они, који су добровољно угушилп у себи све страсти п то свротовањем, чистотом душе, уздржљивошћу имилосрдношћу; за који су дакле уништили у себи тежњу за егзистенцијом, и сад се само старају за спасење својнх састворова. То је језгро учења будизма, чији је основатељ први пут заблуделим људима изнео велпку истину, да је циљ живота морални, да блаженство као и неблаженство лежи у самим људима, и да вредност човечју не одређују ни положај, ни богаство, ни ратна слава, пи таленти, ни научност њихова, већ само чистота и доброта душе. Истина пребацивало се будизму и то с правом, да је утицао рђаво на масу и умно и телесно и политички. Али та је повика само јевропскога гледишта. а будист је неће никад за такву припросввтни гддоник 1893.

знати. Јер, шта се тиче онога, који не ради за моћ или политичку величину свога народа, већ за његово вечито спасење, кога ће тај народ пматп овде на земљи за владаоца? Ствари су овога света равнодушне, управо као сенке на зидовима, а крајаи циљ свеколпке тежње јесте улазак у Нирвану. Пут у њу, по Будином учењу, јесте колико ирост толико тежак, особито за богаташе земаљске. „Тешко је", вели Сакјамуни, „бити богат и ићи путем спасења". За то се он пре свију обратио на сироте и потиштене — Судре, али и Браманци могу бити његови ученици и присталице. За касге се нпје питало, јер нико тиме није био искључен од спасења. „Мој закон", учаше Буда, „јесте извор милости за све. Бистрој води је свеједно, да ли ће прати богате или сироте, добре или рђаве, племиће или слуге, и она их без разлике чисти". Прописи тога учења беху тако прости, како нигде и нигда дотле. Није требало нп образовања, ни дубокога знања па да се разумеју, „одбаците све и будите биксу" (просјаци), првп Је захтев, који је Буда управпо својим саверцима. За тим су долазили други прописи: „Ви треба да имате само по једно жуто одело (пршњак, капут и огртач), крчак за милостињу, суд за воду, бријач да бријете браду и косу што само таштину изазивљу, и да имато по једну шиватку (иглу). Не смете иматп стана, већ да лутате као зверје по шуми, да народу моју науку проповедате, и да свој залогај пред вратпма испросите". Сем наведених ствари, свећевици будистички нису смели имати нпшта впше. Новац нису смелп ни додпрнути, моралп су боравити под ведрим небом, а само у случају непогоде могли су се склонити код истовераца. Из овог последњег прописа постали су доцније будистпчки манастири, којпх и данас има тисућама. Да је требало строго избегавати сва светска уживања, разумесесамо по себи. Послеручка није се смело нишга више јести, јер из пунога желуца потичу грешни прохтеви. Нису била потребна ни грозпа мучења свога тела. Довољно је било драговољно живети сиротињски, скромно, безазлено, уздржљиво од сваке светске похоте, и милосрдно према свима људима. Главна врлина будизма јесте милосрђе (сажаљење), неограничено милосрђе ирема свима животним створовима: према људима као и према „нашој нижој браћи", животињама. Убпти животињу, па био то инсекат. био је тежак грех, који се у најближем покољењу мора покајати пстим 67