Prosvetni glasnik

ФРА ПЦУСКИ МОРАЛИСГИ

великих моралиста и који показују доста тачиих и дубоких оаажања, као Жубер, чпје су Мисли још и узор стила, али нема ни једног моралиста тако дубока као Паскал, ни тако пријатна као ./1абриер. Хоћемо ли веровати да су у 19. веку питања морална престала интересовати људску радозналост, или да она и даље настављају утицати својим чарима на моћне духове нашега доба ? Можда ће ииак 19. век произвести једног моралиста, који ће бити његов ирави траз.. .. И тако, ми смо, у овом кратком прегледу историје моралних идеја, нашли да су главни Француски моралпсти овп велики мислиоци: Монтењ, Паскал, ЛарошФуко, Љбриер и Вовнарг. II I 0 Н Т Е Њ. Првим погледом на врло зааимљиву књигу Огледи, видимо да је Монтењ скептпчан дух, којп се уздржава од веровања у општа мишљења и који своје сопствене идеје казује са врло много резерве. Ма коју мисао да развија, он јој налази хпљаду противиих разлога. Ма о ком предмету да говори, а говори о врло рачноврсним, он даје с једне стране идеје које утврђују извесно мишљење, а с друге, идеје које су противне истом мишљењу. Кад дође до закључка, он га избегава, не изјашњава се ни за што п остаје нерешљив нри сваком постављеном пптању. Он је тако скептична духа да му ни Пироновци не изгледају довољно скептични: и они сувише тврде своја мишљења. У оном ја сумпам, а то је девпза Пироноваца, Монтењ види сувише категорично тврђење; зато је он нашао израз: шта знам ?, који је много подеснији за духове у истини скептичне. Оно што доказује још више његов скептични карактер, то је што се он не труди да изиђе из овог разузданог скептицизма, што се не упиње да га се ослободи, него што на против у њему налази спокојства и задовољства п што га сматра као „мек и пријатан јастук, подесан за добру главу". Он је уваљен у скептицизам и даје се њиме водити у својим идејама п у свом животу. Можда је оволика моћ скептицизма која апсорбује дух Монтења, ма како претерана изгледала, зачета у оном општем стању духова у веку Преиорођаја. У времену кад су духови губили апсолутну веру у принципе, који су до тада сматрани као необориви, они су се пустили на вољу ошптој сумњп и систематичном скептицизму. И ако је био скептик, Монгењ је ипак остао хришћанин. Нису имали право који су га сматрали „као неверна непријатеља који разорава хриш-

ћапство под видом да га брани". Он није никад проширио свој скептицизам дотле, да сумња у питањима религиозним. На против он је бранио религију од строге критике Пироноваца. Он изриче да „ми нисмо разумом примили нашу веру" и да је разумом дакле не можемо ни разумети. Пироновци немају право кад хоће да подвргну религију критици разума : „ум људски не може да одобри, јер не може да разуме, божанство". Монтењ се уздржава да сумња о религији. он је сматра не као производ људскога ума него као дар самога божанства, и зато не иризнаје себи право да је може претресатп. Он је збиља био велики скептичар, можда највећи у свом времену, али је ипак остао добар хришћанин и добар католик. Видели смо у скептицизму главни карактер ФилосоФије Монтења, сад ћемо видетп у опажању главни карактер његова талента. Главне пдеје које Монтењ развпја, само су пропзвод непрестаног посматрања људи и ствари. Истина, има идеја које је Монтењ стекао ревносним читањем старих писаца, н. пр. Плутарха и Сенеке, из којих се цитати и сувпше изобилно налазе у Огледима, али основ ФилосоФије Монтења, највећи део његових идеја извире из посматрања која је он чинио. Живећи у веку верозаконских ратова, он у њима није учествовао, он се уклонио од њих да би их боље посматрао. У времену кад су страсти биле распаљене , он је имао прилику да пх боље уочи ; у времену кад су се духови поносилп што су људски ум ослободили некадашњих предрасуда, он је тај исти ум сматрао за несавршен и недовољан да добро разумева; у времену најзад, кад је наука чинила огромне наиретке, он је налазио задовољства у томе да исмева исту науку и педантизам својих сувременика. Нарочито је на себе обратио Монтењ своја опажања. Он је напунио књигу умним посматрањима, која је непрестано на себи чинпо. Паскал, коме је Монтењ био омиљен писац, осећао се готово вређан овии непрестаним гледањем себе сама које је опазио као главни предмет Огледа: толико се Монтењ бавио разумевањем своје сопствене душе. Зато је Монтењ и сам изјавио : „Ја сам сам собом предмет своје књиге". Врло заачајан као философ ипосматрач, Монтењ нпје мањи ни као писац. Пребацивало му се за његова живота да је увукао много гасконскога диалекта у језик Француски, и он сам каже: „нека гасконски дође у помоћ, кад Француски не може" ; али, у време у ком је он живео, језик је био са свим млад и са свим незрео, па ипак ни један писац 16. века није владао њим са више духа него он. Он је увек знао наћи тачан израз и прост облик за