Prosvetni glasnik

102

не да ценкати — цена је одређена и сви су на њу свикли. За ценкање Брлић нема ни вол.е ни времена". Занимљиво је друго писмо из Брода од 22-ог септембра: в Данас сам, пише Исмаило Ивановић, ишао на скелу. "Гако се зове пазар међу Турцима и Граничарима. Први довозе преко Саве кожу, мед, краве и т. д. Место је тако ограђено, да могу говорити једни с другима, а рукама да се не могу додирнути. Новци и товар прелазе из руку у руке преко чиновника; турски товар мора прво проћи кроз чистилиште, а новац прво окупају у сирћету. Све је то због куге... — У подне одосмо с Брлићем у виноград му, па тамо и ручасмо. Настала је берба и свн беру. Шенскиње бере и пева, а мушкиње муља и с песмом муљ вози. Све је весело —• Олавонија би била рај. само да није тако грозничава; од грознице не пате само дошљаци, већ и урођеници®. Сутрадан, на путу у Винковце, примећује Срезњевски: „Славонија је свуда прекрасна. Народ се не одева богато, ну чисто, а међу девојкама ма.Г те свака пета није лепотица. Међу сеоским кућама често се виђају малтерисане и црепом покривене. Породице су, као код нас у Великој Русији, врло велике". Из Винковаца, где га у гостионици поштено огулише, дође Срезњевски у Вуковар, а 15-ог септембра поче путовати по Фрушкогорским манастирима. Беше берба, највеселије време у Фрушкој Гори. „Сви беру, пише Исмаило Ивановић; народ је весео, пева и пијан је. Видех како праве вино — гадно је гледати". (Ондз су газачи газили; данас Фрушкогорци имају пресове, само, на несрећу, немају шта да пресују). „На путу, читамо на другом месту, сретао сам црквену бурад с иконом: ко жели баца у њих грожђе цркви у корист". Занимљиво је писмо нз Митровице о ондашњим граничарским ОФнцирима. „Данас је недеља. пише Срезњевски, и ја нађох Митровицу у свечаном руху. Зачудих се оном. што видех у гостионици, у којој одседох: око биљара стоје ОФицири и девојке, којима је лако иознати по лицу шта су Митровица се може упоредити с нашим Чугуевом, ну шта би код нас рекли, кад би се официри у Чугуеву миловали на јавним местима с девојкама. које се продају? Пођох у шетњу, и на пиЈаци спазих то исто, те исте парове; а зашав једном ОФициру у стан застадох једно десетак ОФицирских супруга, где седе с децом. Како је све то мило!® Разгледав крушедолску библиотеку, Срезњевски ^тиже 28. септ. у Карловце, где прсведе чктав дан у друштву с директором Герчићем. Због смрти Стратимировића патријарха, дворска књижница беше

творена и младом слависти не даде се да је види. Саборна црква му се врло допала (оч&нђ , оченг, хо ■ рошаЈ, и он шаље матери читав јој нацрт; али Карловци, „место моје драго«, — ни мало. „Варошица је врло нечиста«, пише Исмаило Ивановић.Из Варадина Срезњевски пређе у Н. Сад, где проведе вече у породици Хаџића-Светића. То је разговоран човек, нише млади Рус о свом домаћину, има милу жену и живи прекрасно. У дому влада српски језик у толикој мери, да ми кћи Хаџићева, која ми изиде на сусрет, не знаде немачки одговорити. Она је још дете, ну у другим кућама деца говоре немачки и у пеленама. Звали су ме сутра на ручак, ну тешко да ћу ићи, јер треба чекати пароброд. А сутра је СоФија, имендан Хаџићеве матере и његове кћери". Сутрадан упознао се Исмаило Ивановић с проФесором Јовановићем, издаваоцем Бачке Виле и с д-ром ШаФариком. Првог октобра Срезњевски беше у Београду. На путу кроз Србију пратићемо нашег драгог госта у писму, што за овим долази. * * * Зажагорили петроградски врапци. Још неколико дана остало до Божића, а старији им причаху, да у то време стеже мраз од 30 и више степени. Место мраза долетео ветрић са севера и донео пм радостан глас. да је у Архангелску два ступња топлоте! Зачудише се пернате малише, обрадоваше се, што је умрла Зима, па се узврпољиле по Летњој Башти, не знајући од милине на коју грану да падну. Огромне црне вране седе на крову кућице Петра Великог, посматрају их озбиљно као неки фидософи , и мисле: што ми је то полудела цвркадија? Гадна је северна Палмира у такве дане. Натуштиле се облачине, застрле небо тешком оловном поњавом, па вам се чини, е се сунце никад неће показати; озго сипи нешто ситно, налик на кишу, с кровова цури, по улицама пиљп вода; покућари згрћу прљави снег у огромне гомиле и псују се с извошчицима 1 ), који лено погледају у небо, питајући се, шта се то тамо пореметило, и чешкају се, што треба саонице променити на кола. Док сте се н ви загледали у какво чудо петроградско, као г. Ив. Занковић у Невски проспекат, пролете богате кочије са шинама од каучука и полију вас блатом од главе до пете. А да како бисте знали да у Петрограду има иросве&ена. света! Из тог чуда од времена, које навлачи на душу енглески силин најчистије врсте, увешћу вас на дечји празник — на јелу. ») Тако се вову петроградски Фијакеристи.