Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ ПЕ ГРОГРАДА

260 уме да употреби све вештаклуке, да га измами. Скупљајући бир по сељачким домовима, свештеник мора да долази -сваком сељаку по десети пут због какве цепте сена или вреће кртоле, да га моли, да ее довија, да му се клања и да се понижава, па да на крају крајева добије као милостињу оно, што му по праву припада. То мољакање прелази у неку врсту просјачења. Поп тражи свега, што спази у сељака: Ако стригу овце — дај вуне! Ако жена бели платно — одсеци платна ! Дај жита, дај зоби, дај купуса, масла, кајмака! Дај му свега, што је у скромну домазлуку сељачком, па чак и справе за земљорадњу ^). 4 Да се све то искамчи, треба смишљати разна лукавства, као отац Андроник. Баба се ушћудила, па неда више масла, а поп јој вели: „Еј, бако, бако, попу жалиш да даш, а умрећеш, па ће све остати.... а Сирота жена уплаши се, и одмах дода још коју кашику. Другој поп подилази ласкањем. ; ,Бога ми, Матрјона, ти си се баш подмладила!!» а њој мило, пада још по које јаје оцу Андронику 2 ). Ако свештеник не уме да измами од сељака, живи као отац Спиридон, хранећи се уструганом ротквом и тешећи се, што има људи, у којих је и горе. * Ето тога несрећнога иоложа^а , у којем се налази руско свештенство : оно треба да буде духован пастир народу, с којим, збсг материјалних околности, долази сваки дан у сукоб. Свештеник треба да ласка, да клања, или, ако то не помаже, да гули сељаке, чак да се парничи с њима, само да не умре од глади или да не живи као нечовек. Борба за опстанак ступа на прво место, брига за материјалну страну живота убија духовни живот, угушује све моралне побуде, док их не угуши, и док. снај, који је послан да проповеда љубав, не омрзне народ, не огугла у тој борби, и не сагледа у свом ближњем лукаво створење, које треба дерати, да се живи. У очима свештениковим народ постаје марва, у очима народним свештеник постаје кајишар. Да ли је крив народ? Он је већином сиромах, и ако тешко даје, то је зато што нема. Међутим, без свештеника он не би могао живети, јер дубоко верује у Бога и милосрђе божје и сваком приликом зове га у помоћ преко сдуге храма његова. Ено, старица Климиха лежи на самрти. Свештеник ју је причестио и миром помазао, па је још мало храбри. ') Журнал ВЂкг за 1883. год., приповетка Тернистип пуп. -) М. ОибиракЂ, Авва.

— Немој се бојати, вели јој он. прости људи мислите, кад човека помажу миром, да мора умрети. — То је пука предрасуда. Ми не можемо знати свога краја; ои је сакривен чак и од светих људи. Ну старица не може да се утеши ; она осећа да ће умрети, па је највише мучи мисао, да ли ће је после смрти спомињати у цркви. Запита о том свештеника. — Ми спомињемо све мртве, рече јој он. — Ну да! А да ли ћеш записати мене с мојим старцем у читуљу? — Заштодане? Ми смо већ многе записали. Само, знаш, за то треба нешто дати ио усердт, па зашто да те не запишем. Старица се заплака. — Записаћу те, записаћу, умири се! нроговори јој свештеник, гладећи је по челу. — Оче! плакаше стара душа, ја ти ништа немам, ни пребијене паре! — Па шта је онда! па нема ни суда иема. — Ах, ти нећеш хтети... — Шта ? — Спомињати ме. . — Спомињаћемо те, спомињаћемо, само не тужи. — Учини, тако ти Бога, и то заједно с мојим покојним. — Лепо, лепо. — Господ ће ти платити. И старица се умири. Такав је Рус — он се боји, да га црква не заборави и после смрти. Ви се љутите на свештеника, што је поменуо старици новац на самрти; а зар је он крив, што мора живети, а нема од чега? Као што је новчано гштање из свештеникових уста огорчило стару Климиху, слично осећање пробудиће се и у вама, кад се сусретнете с тим истим питањем скоро на сваком кораку у лепој руској цркви. Уђите на пр. у храм казанске Божје Матере, у то дивно здање. Неимарске лепоте његове заносе вас, божанствено појање у њему опија вас. Тек што сте почели да заборављате на све, што чини живот јадним и ниским, тек што је усхићена душа ваша стала примати акорде те божанске хармоније, што се носи по храму божјем: зачућете звеку новца — и све ће се разбити као диван сан. Како је ту гадна та звека метала, који данас прети, да Бога замени! Ту, у цркви, води се огромно трговање са свећама, | па онда они тасови за тасовима ви бежите, да изнесете у души бар осганке тога идеалнога