Prosvetni glasnik

ПЕДАГОГИЈА ТОДСТОЈЕВА

305

његова. Тодстој изјављује ,да је једина наставна метода — иекуство ; једини критеријум — слобода". Другим речима, не ваља децу учити ничем другом, него само оном што она сама траже да уче п што је по њиховој вољи ; ваља увек иодвргаватп некој врсти школског плебисцита избор градива за учење; ваља се покдонити пред вољом простога народа; ни ауторитет мисдилаца, нн искуство прошлих векова не треба више да вреде него ли једина законита спла коју признаје Толстој: народни инстинкат. Исто тако пема другог метода, којп бп се могао препоручити, сем онога чпју ће успешност повазати пскуство ; шкода ће бити вазда као неко поље за покушаје , где ће се поступци мењати у неограниченој мери, као што је променљива п сама природа детиња. Изложпди смо Толстојеве иогледе у битним њиховим потезима. Да бисмо тачније схватили дух, који одушевљава овог словенског Русоа, да бисмо заокруглпли познавање овог настраног човека, кога је М. Бреал назвао „племенитим и дубоким мислиоцем", показаћемо неколпкпм цитатима пз његовпх дела, каким се паоиачким осећајпма, каким чудноватим предрасудама он обмањује. Знате ли, како он тумачи дивљу ревност и преданост толиких Учп. теља и учитељица, којп се труде да васпитају своје ученике према савршеном узору, што су га замислили ? Навешћемо од речпдоречн: „Васпитање, то је тежња једне особе да дотера другу, да буде иста као што је она сама (тежња сиромаха да присвоји себи благо богаташа, завист старчева видећи свежу и чилу омдаднну, завист подигнута у начело и теориј}). Уверен сам да учитељ, кад може да развија толико одушевљење у васпитању детета, то чпии једино с тога, што му се у дубини душе скрива, поред завистп према детињој чистоћи, још и жеља, да га види слична себи, то ће рећи покварена''. Ово неколико редзка задеђују душу и чине упечатак као каква мрачна нрича. На каку нетачну и неправедну анализу може песимисту да наведе потреба његова да опада човечју природу ! У осталом, ласно је увндети, како олако гради Толстој свој суд, како нерасудно изриче своје осуде над школом. Пошто је тврдио, да школа бива све мрскија, што даље одмичемо у времену, он се јада, како се утицаји реалнога живота, који је у његовим очима највећи васпнтач, све више и више уклањају из наставе и васнитања. „Наставник, вели он, труди се да опколи свога ученика непробојним зидом према утицајима спољашњега света ; он будно пази да ништа не продре уну-

тра, сем онога што он цени да је корисно... Одасвуд око шкоде уздиже се, као кнтајскп зид, књпшка мудрост". Зар није баш модерна педагогија предузеда да измири шкоду са животом, то ће рећи, да замени чисто књишку наставу задобивањем стварпих знања, практпчним знањем, једном речи, да зблнжп дете са светом, у коме му ваља жпвеги, да га сиреми да у њему заузме место, које му приличи? Толстојеви приговори варају се у адреси: они би се зар могдп применити на негдашње шкоде, у којима су се прикупљада знања некорпсна и сумњиве вредности, те градиле расцеп између школе и друштва; они се могу тицати црквених шкода у којима предаје , као што ои веди, „пријатељ његов, попа" ; ади они немају места ирема новим шкодама, у којпма се ради не за школу нити за други пеки свет, већ за живот и за стварни свет. Али узадуд је уверавати разлогом жестоку и преку нарав, која види ствари само кроз маглу својпх предуверења! По Толстоју, шта више, напредујемо у цпвилизацији и „настава се све више повлачи из школе у живог... Свака озбиљна настава задобива се само животом, а не школама". И насупрот шкодп у ужем смислу, са њеним немоћним предавањима и непдоднпм предметима, он ставља радњу оне школе, коју назива слободном, шкоде коју пружају удица, каФана, позориште, новине и романн. Кадшто могао би човек чак номисдити, да ће Тодстој, задовољан оваком случајном наставом, предложити, да се одмах укнну све школе као некорпсне. Не, он тражи барем да се на место школа са јавнпм уређењем подигну школе новога калупа, у виду оне коју је он основао у Јасној Пољани, шкоде без програма, без дисципдине, без уредаба, у којима ће ученпци сами бирати своје предмете за учење, у којима ће они радити ко•1Ико допуштају њихове прпродне наклоности, где ће они да поседају како хтедну, на земљи, на стоду, на колену својих другова. То би биде шкоде, које би у пуној слободп саме израдиде за своју иотребу како дисцпплину тако и наставу; права збрка у самој основи, из које би, по Толстоју, потицао савршен ред, једино радњом природних сила; исто као што у свету Епикурејаца васеленски ред произлази од сдучаја, од произвољног распореда материјалних молекида. Тодстој иримењује нсто своје начедо апсодутне сдободе п на организацију школа. Сам народ треба да буде позван да бира учитеље, да плаћа њихову службу како он разумева, да их погоди у службу за један или више месеца. Питање о

*