Prosvetni glasnik

ПЕДАГОГИЈА ТОЛСТОЈЕВА

307

руских университетских обичаја. Ои се гради адвокатом уииверситетскпх ђака, који су осуђени, по њему, да тајно преписују забрањене књпге, „што им је главно занпмање"; који су принуђеип „да ласкају особењаштву својих проФесора, да псповедају иста начела, да граде на испиту радосно илп преплашено лице", да би само добилп сведоџбу за прелаз; којн су често нута изложепп ћудпма рђавог расположења ироФесорског. „ Ја знам једног проФесора, велн Толстој, којп је дао рђаву оцену једноме своме ђаку, што се овај усудио да се насмеши. ПроФесор му рече: „Миимацо право да се насмепшмо, алп вн не!..." Фраицускп ђацн, који имају право да се насмеше, читаће некажњено дела Толстојева; оии ће се корпститп тим својпм нравом п ирема самоме Толстоју; они ће се насмешити некојпма од његових замерака: предавања на Сорбони илн Правначкој Школи неће бити с тога ни најмање узнемирена, као можда у Харкову пли Москви, куда допиру ватренп протести Толстојеви против режима руских университета, и моћна пропаганда најискренијег, најречитијегод савремених утописта! Веома киван на установе у својој отаџбинн, Толстој није ни мало нежнији према страним земљама. Н. пр. о Француском народу у мало што не суди са наклоношћу. „Спартанци су васпигали храбре људе, а Французи васпитају људе ограничена ума и задовољне самим собом". Његова је оцена строга, што се тиче школа које је посетио у Марсељу (истина, то беше још 1860. год) : „Уверио сам се, да су школе у Марсељу по све рђаве". Он тврди да је нашао, да у тнм школама нп један ученик није био кадар да разреши најпростији задатак из сабирања и одузимања. „На једно питање из Француске историје, додаје, ђаци су одговарали доста добро на памет, пзузимајући једнога, који ме је поучио, да је Хенрик IV. убијен од Јулија Цезара". У нашем националном самољубљу може нас тешити само то, да Толстој нијс ни мало блажи у својима оценама школа осталих земаља јевропских. „Могао бих напунити читаве књиге, вели Толстој, о незнадаштву које сам запазио у школама Швајцарске п Немачке". Нарочито немачку педагогију и немачке методе и уредбе обасипа Толстој својим осудама; највеће његово негодовање против њих је управљено. Срџба му је кадшто забавна, и ми се не усуђујемо тврдити, да је он увек на погрешном путу. „Ако родитељи, или људи здрава разума који се баве васпитањем, изразе и какву сумњу о вредности ових поступака, одмах им се на то одговори: „И чувени Песталоци, и Дистервег, п Денцел,

и Вајц веле овако, па онда методика, па еуристика, дидактика, па концентризам!" А родптељи дигну руке к небу и уздахну: „Па добро! Бог нека је с њима; ови људи знају боље!" Нарочито пребацује Толстој немачким методама, да троше много времена на то, да науче децу, са грднпм цепидлачењем, ствари које деца већ знају. Пошто је навео примере из предавања о стварпма, но иачипу Песталоцијеву, у којима учитељ учн децу да именују обичне ствари, да разликују леву страну од десне и т. д., Толстој завршује овако : „Прво што пада у очи то је, што се ово предаје деци уображеној, децп какву ја никад нпсам видео, бар што се мене тиче, у целој материјц. ... Деца од две године знају већ све то... Може бити негарска и хотентотска деца, можда још н понека немачка деца, не знају то што се учи у таким разговорима; али руска деца, изузев само идиоте, знају сва, чим ступе у школу, шта је сто, клупа, пећ и т. д." Да завршимо. Изузимајући некодике паметне и дубоке погледе у појединостима, Тодстојеви теориски огледи, као и покушаји у његовој школи у Јасној Пољани, нису ништа друго до занимљиве сањарије и маште једнога песника. То би било јединствено припремање за уређен живот јевропских народа, за живот основан на законима, та анархија у шкоди, коју он обасипа хвадом. Истина, он такођер сања и о друштву без судија, без загвора, без војсака, скоро без закона. Ну човештво није још дотде стигдо, с тога ће „принуда васпитања" остатн друштвена потреба; ну то је у исто време и неоопорно право, како родитеља према својој деци, коју су дужни васпитати, тако и државе према будућим својим грађанима, које ваља спремити да поштују законе. Истинска сдобода није, као што мисли Тодстој, нроизвод саме прпроде: она претпоставља уредну негу, правидан развитак разумности. Лаено је уочити, да Тодстој сам против себе збори, кад на једном месту препоручује да се самоме народу остави да решава шта ће да учи, „јер је њему настава погребна као сухој травп мадо кишице", а на другом месту ^само признаје, да народ не зпа својнх потреба, да их нико у свету не зна. „Потребе народа биде су и остају непознате". Толстој бп да гурне род човечији у незнан, у свакојаке случајности и пустодовине, кад тражи да ослободи народ једноликог васпитања, кад жели да обори поставку о општем напредном развитку, кад преддаже да се распашу несвесне сиде, да би се предале неком незнаном покрету, који, као што он сам веди, „нема крајње сврхе".