Prosvetni glasnik

пгосветни КОВЧЕЖИЋ

467

остали осташе разведени. Зато је од дворске женске чељади год. 1825. крштено 20 незаконнте деце, а 1827., до 19 октобра — 17. Чак и онда, кад сви његови злочини беху обелодањени, околне спахије написаше о свом сабрату: „да је увек проводио живот одлично и благородно, да је био добротвор својим људима и да је се понашао према њима увек кротко, да их је издржавао не само безбедно, већ и у изобиљу, а кад је који требао да буде кажњен за рђаве поступке, казна му је била врло умерена." Ови административни чиновници беху подмићени, па су се сељаци узалуд жа.шли на свог спахију. Ако би који отишао, да поткаже власти недела му, враћао се је натраг ишибан. Год. 1827-е покренуше из Петрограда истрагу против њега. Измајлов је онда био старац, изнурен подагром, која га је већ осам година приковалаза постељу, одузевши му руке и ноге. Био је љући него икад. Слуге су га носиле на рукама, па чим би осетио најслабији потрес, кривио би њих, наређујућп, да их немилице шибају 1 ). Суд га удали у једно из његових села, а над имањем му постави стараоце г ). Поглед на мужика, као на животињу, морао је одвести руске спахије још даље. Мати славног приповедача Ив. Тургењева, спахиница до ноката, издавала је налоге свом економу сељаку нага, купајући се у кади. Она га се није стидела, као што је не би био срам од псета или од мачке, кад би је голу гледали. А кад је мужик животиња, онда се даје јести и месо његово. Народ је веровао, да је Салтичиха секла дојке својим девојкама и јела их, као печење. Народ је се могао варати и претеривати. Ну у нашем столећу, казује мп један одличан руски књижевник, био је осуђен спахија Чихачов за сличан злочин. Околни племићи увек се облизиваху, кад год би јели код њега Фрикандо. Некоји су мамили кухара к себи, вољни, да га искупе по драге новце, али спахија не пристајаше.Увукавши се једном крадом у кухињу, да виде од чуда, из чега се прави тако укусно јело, нађоше у кухињском столу неколико пуначких дечјих бутова. Је ли сад јаено читаоцу, шта би све могао чинити са сељацима данашњи гро® Уваров, да је нешто живео пре сто или, макар, пре педесет година? И руски народ, н ако није био под Турци јуа, имао је своје рођене аге и бегове, грђе од наших Турака.

*) II онда је имао у хареиу неколико девојака, међу њима две рођене сестре, узете 1В26. год. 2 ) Види у журналу Русскал Старина за 1872. годину, у свесци за докембар, чланак А. Г. Пунарјова: (( Дев'1, Измаилов'&."

* * * Ославело пролетње сунце... Руски сељак радује му се, као честнто чељаде жељно ишчекиваном господару, хранитељу свом, или, још боље, поштује га као доброг Бога светлости, од којега све долази. То поштовање беше потпуно у далеким предхришћанским временима, у добу детињства народног. Првобитни човек, неподобан да се довије појавама природним, не поимајући шта су звезде и месец, сунце и облаци, сушнице муње и громови, видео се је слаб и ништав пред том неодољивом силом, која шиљаше час светлост час таму, час зиму час врућину, гладне и родне године, жалост и радост, живот и смрт. „Природа му изгледаше то као нежна мајка, која га је хранила на грудима својим, то као зла маћеха, која му пружаше место хлеба тврд камен — оба пута, као највиша властелинка, која захтева слепо покоравање '). Бој сунца с мраком, бој пролетње бујности са зимњим мртвилом морао је најдубље запасти у душу му; он је спазио у њему борбу двају начела: светлог и животворног са тамним и смртоносним, и увидев да је прво по њега добро и да побеђује друго, признао је светле силе за добре богове, а тамне — за зле и страшне. Тако је обожио природу. Мимо то, у очима старог Словенина, као човека тежака, светле силе природне имале су још особити значај, јер отвараху небеса, да падне ситна дажда, јер згреваху њиву, налевајући влаће златним зрневљем. Зато је он и поштовао као два главпа божанства: небо—бога Сварога и сина му сунце бога Даж-бога. Он је се молио и огњу земаљском и трећем сину Сварогову — Перуну, богу муње и грома; он је љубио „мајку влажну земљу" и волео је Велеса, бога стада и заштитника песми и певачу. Морана, богиња смрти, Стрибог, бог ветрова, и Љеши, бог шума, улеваху му страх; баба Јага, зао дух зиме, и Кошчеј, демон мраза, беху такође зли богови, и он им је приносио жртве угоднице, да их умилостиви. У част добрима — палио >е стари Словенин жртве од захвале, да га штите и да му помажу, Дође хришћанство, стара вера паде, али само привидно. Прост народ даде новим свецима особине нређашњих кумира: Илија громовник замени громовника Перуна, св. Влас и св Ђурађ — бога ВеЈ ) Афанасјев, По-цТическгН воззрЂнгЛ славннЂ на ариоду, (в. I., стр. 56.