Prosvetni glasnik

60

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРЛДД

с добром браћом на весељу. Станив се свршеним богословом код матере, помагао је певчику на опелу, па разуме се и на даћи, ишао је с њим на разна честитања — где је опет требало пити. У университету пило се је немилице. Год. 1861. појавише ое у Сувременину две приповетке његове: Мештанска с-рећа и Молотов , и махом га подигоше у ред првих приповедача руских. Велики дар, дубоко психолошко поимање, здрав поглед на појаве сувременог живота, освојише и критику и читаоце. Ломјаловски доби велики хонорар, и запи се од радости тако, да су га морали у болницу однети. Сјајне подобности његове отворише му приступ у све прогресивне кругове ондашње, па чак и у некоје салоне великог света. На вечерима се много говорило, али и много пило. И ту се је он показао достојним чланом оног бујног друштва, које је истрошило већи део напона свог на ракију и на женскиње. Док је он веровао у време своје, налазио је у себи снаге да се одупре пороку свом. Он је радио, морални закон живео је у њему, и то га је држало. У онај мах кад јеузвикнуо: ( ,Мени је додијало то потчишћено човечанство ! (! вера у сувременост била је срушена, сила воље поткошена, он је постао роб страсти својој. Реалистима кова његова, који називаху љубав „апетитом сита човека," обично се дешавало да се страсно заљубе и тек онда да појме силу њезину. И Помјаловског не мимоиђе та чаша. Он се загледа у неку лепу девојку, ну отац чиновник не хтеде је дати за човека без места. То је био последњи удар. Једина веза, која би га можда још задржвла да се не сурва у пронаст, беше раскинута у најодсуднијем часу. Помјаловски напусти »потчишћено" друштво, и поче проводити читаве недеље на Сенском тржишту, у средини највећег разврата, живећи у крчмама најгоре врсте, ноћујући у блудним кућама, пијући и братимећи се с калом престоничким. Кад би га пријатељи, дочувши где је, извукли из те кужне околине, долазио је к себи. Богодани дар његов мамио га је на уметничко стварање. У то време он је започео неколико дивних ствари, написао је неколико Слика из бурсе, које још више прославише име његово, ну ти светли периоди биваху све краћи и краћи. У мрачном душевном стању он је неколико пута покушавао убити се. Да би разагнао чаму, пио је још више, и ракија му је још више груди раздирала. Страшно и жалосно беше гледати га пијана. Он би изазивао преда се све оне који су га мучили и кињили, све непријатеље младости своје. »Проклети да сте! шапће он, гушећи се од једа. Како вас мрзим, како вас страшно мрзим ! Ви отровасте сав живот мој, разбисте наде

моје". Лице му је хладно, грозно са мирноће евоје, а сузе се саме лију. »У оне дане кад ме је нада на љубав оживљавала, исповеда се он песнику Полонском, нисам пио; бејах раден и весео, бејах здрав и срећан. Сад је чак и моје железно здравље оронуло, груди моје, на које сам у семинарији допуштао стати 20-огодишњем момку, сад болеи јече, као да су даскама придављене. а Помјаловски је подлегао све јаче и јаче. Пробудив се у каквом развратном брлогу, он је осећао како је ниско пао. Онда је писао брату свом: „Владо, ја страшно пијем ! Узми ме !..Или : в Ако не узмеш новце од мене, пропићу и душу своју. Болестан сам. Снаге немам и тешко ми је живети. Тражим заборава ма у ракије, и ако и сам разумем да ту није лека. Владо, спаси ме, јер ћу пропасти®. Периодично пијанство постаде болест његова. У тој борби прохујаше скоро две године. „У половини септембра 1863-ће, казује његов биограФ Благовјешченски, позеа ме Помјаловски к себи. Он беше сумрачан и блед, и ако се усиљаваше показати се веселим. Кад ми прочита неколико глава из нове приповетке своје, оамоли све домаће да изађу из собе. Остасмо сами. Помјаловски поћута неколико минута, а за тим се ухвати за главу и заплака се. — Спаси ме, пријатељу ! Спаси ме, пропадох !.. поче он молећивим гласом. Напрежем све силе ума и воље, не бих ли се отргао том пијаном животу, и не могу: као да седи неки црв у мени, точи ме и убија све доказе разума. То је болеет, страшна болест, од које се човек полако распада, која га чак и до подлости доводи, а тог се највише бојим. Слушај, ако учиним нешто иоле нодло, реци ми, па ћу се убити, удавићу се евојим рођеним рукама!.. . Како да се спаеем ? Научи ме! — Треба имати силу воље, одговорих му општу Фразу, да га утегаим. А и шта му знадох рећи кад ми се срце цепало са очајне туге његове. — Проклета бурса исисала је из мене баш ту силу, и научила ме је пити. Мимо то, и прилике у животу беху ружне, најзад — и навика ... А како би ми се још хтело живети; преда мном етоји многи рад, а и снага је ту; ако се на време не зауставим, и ње ће нестати... Теишо ми је! Научи ме шта да чиним ? Или баш треба да пропаднем?. . „Његово јецање постајаше све јаче, док не пређе у грчевито дрхтање". Кроз неколико дана он опет доби тресавицу Ј ). Привиђења овог пута беху слабија; Помјаловски их је сам пажљиво аналпсао, старајући се да им узрок открије. Уопште он је подносио болест ју1 ) ВеНпиш (гетепа.