Prosvetni glasnik

НОВИ УЏБЕНИЦИ ЗА

ОПШТУ ИСТОРИЈУ

417

Уопште о Србима је врло кратак. А баш ту то није требало. Требало је на овом месту довести светске догађаје у везу са српским и видети, колико је било везе и у колико су светски догађаји имали утицаја на Србе и њихов развитак. Особито крсташки ратови и пад визаптијске империје у латииске руке. Као и утицај Феудализма на српски жпвот и срнске међусобне односе. У томе треба н;'м да послуже као пример Фр^. Јдузи и Немци са својим уџбеницима. После овога, да прегледамо оно, ш го се 110 привременом наставном плану учн у УП и VIII разр. Одељци: Крсташки ратови (гл. XVII), Француска, Енглеска и Шпанија у другој половинн средњих векова (гл. XVIII), Немачка за време Хабсбурговаца Италија и Скандинавија (гл. XIX ) остали су с малом променом, онакви исти, какви су и у издању од 1872. год. Има неких нових наслова и стилистичких. као и језиковних исправака. Иначе остало је све исто. У глави XIX има пред Италијом додат чланчиК о Маџарима, врло кратак. То нема у издању од 1872. Ово је врло мало за наше суседе Угре, који су тако јако уплетени у Историју нашега народа. Дакле, оно што је критика замерила односно ових одељака издању од 1872., то се и данас може замерити. Глава XX овога уџбеника говори о „Словенима и иаду Цариграда." Оно што је изнесено о Чешкој и Пољској доста је добро. Оно пак о Русима врло је кратко и слабо. 0 Бугарима и сувише кратко, па и то нетачно. У овом одељку, где говори о Бугарима, назива се Петар Дељан Бугарином, борац за самосталност бугарску. Па и то није доста, но син зетскога жупана а доцније краља Михаила, Константин фодин, назива се Бутарином и борцем за бугарску самоеталност. Све то у једном уџбенику за средње српске школе, који је и препоручен од надлежних као привремени уџбеник. Затим се вели да је устанак у Бугарској био 1186., а то није, но 1185 (стр. 305). Одмах ниже вели се, да су Бугари успели уз припок \ српскога жупана Немање и Крсташа (Фридрих/Барбароса), што није истипа. Немања је био у савезу с Бугарима и нудио је савез Фридриху I, алн Фридрих тај савез није примио. И ако се доцније борио са Грцима , то је више за свој рачун, да би отворио себи пут за Азију, а не да иомогне Бугарима. На стр. 306., где се говори о опадању другога бугарског царства и распадању на неколико области вели се: »Међу овим областима на првом месту истиче се она на северозападу, где се као самостални кнез у Бдину (!?) поЗављује Шишман ,® Ово ново име није било потребно уносити. Старо име БћДинћ ређе се помиње у нашим листинама, а чешће Вндннћ, па и данас се тако зове.

Оно о Србима што је речено, кратко је, али је тачно и добро. Замерам овом уџбенику на овом месту и то, што се о унутрашњем стању Бугарске и Србије или нешто само помиње [као код Срба кад се говори о „Законику" цара Душана) или ништа и не говори. Овде треба да се изведе унутрашње уређење Србије и Бугарске, нарочито Феудализам, нодела на сталеже, па то упоредити са оним што се налази на западу. Тим би ученици поновили оно, што су учили из своје историје, а како је то један од врло не 1 јасних одељака у нашој историји, поређењем постао би и јаснији и схватљивији. За овим је у уџбенику говорено о развитку турске државе, па о Византији, па о паду Србије и Цариграда, па после о византијској образованости, Светој Софији и Атону (Св. Гори). Али све је то испрекидано, и нема целипе. Кратко, тако да није представљено јасно ни стање Византије, ни развитак турске силе А о култури византијској готово ништа (чланак овизанг. образованости новје, јер га нема у издању од 1872. год.). Уоиште у овом уџбенику вр.10 је мала пажња поклоњепа иеторији Византије. А доста је да на поменем, да наша Исторнја нигда неКе бити јасна докле се дубље не проучи Историја Визангије, а па првом месту византијско уређење и образованост. Ако смо родољуби, то треба пре учинити, но онако опширно учити Историју Франц; ске и Енглеске, Немачке и Крсташких ратова, као штоје то учињено у овом уџбенику. Гл. XXI. говори о средњевековном животу. То је управо све, што се у овом уџбенику говори о култури средњега века. Па и то је остало онако као и у издању од 1872. У овом нздању је 9 листа а у старом 10! Са овим смо завршили преглед овога уџбеника што се тиче историје средњих векова. Сад би требало да пређемо на нови век и најновији. Ту нам је и сувише олакшано и зато ћемо са новим веком одмах бити готови. Нови век у свих својих петнаест глава остаје онакав, какав је био и у издању < д 1872. год. Оне замерке, које је критика учинила првом издању, вреде и за ово. Онде, где је у првом издању на крају књиге стајао хронолошки преглед даљих догађаја, после пада НаполеонЈва, у овом новом издању долазе још три главе „из најновије Историје:® I Евроаска аентаршија. II Друго доба француске царевине и III. Источно аитање. И све то изло жено је на 25 листа. Тих 25 листа обухватају најновију светску Исторпју од 1814—1888. Уједно науку н књижевноот у првој половини XIX века.