Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

устаде, туио гледајући око себе. Који га је то изударао ? зашго ? Он паде на клупу и горко зајеца. У разреду се смркаваше све јаче; још неколико тренутака, па се неће ни прста. видети. — Браћо, пропишта он освестив се, зашто ме ненавнднти ?... сви !. . баш сви!... Глас му заглуши нека песма... Мрак се брзо шири; једва се дају лица видети; боје и потези губе се у њему, остају само звуци. Семјонов се докотура до прозора, па пун мржње и сиња терета поче гледати у двориште, кроз таму гадно!- новембар. вечера. Отац већ одавно устао од сна по обеду; добра мати, којој он беше дете најмилије, уноси самовар; брат и две сестрице већ седе за столом, ћеретају и смеју се; чајне кашичице и таслице звецкају, а лака пара струји с оживљиве течности. „Ах, да сам код куће!" помисли он, сакри лице рукама и приљубив се уз стакло, опет зајеца... Иа једанпут престаде и задрхта као јасика, ужаснув се тог страшног живота, од ког данас беше окусио. Нешто га поче давити у грудима, сметајући дисању. Он отупе од страха. С неодољивом силом звучаше у њему : »Отпадниче !... сви те мрзе ! Није ни предвидети шта те све може снаћи! Сваки час може те неко ударити у леђа, ишчупати ти из главе прамен косе, у лице ти пљунути..." Мрак је све гушћи. „Нећу више", прошапута Семјонов, и не би ни сенке мржње у души његовој. <|То сам и заслужио", проже га нова мисао, и он зажеле помирити се с друговима. И он сад мрзи управу што га је начинила Фискалом, па би и сам ишчупао прамен косе сваком који би пристао да заузме то место. Већ се беше одлучио молити цео разред за опроштење и одрећи се јавно своје улоге, кад му се на једанпут учини као да га неко вреба, као да му се неко краде. Мали шпијон се уплаши, хитно напусти прозор и ишчезну негде у тамнини. * * * У школп је така помрчина да на два корака не бисте лица распознали. Тада игре престају, и бурсак се забавља само чудноватим и разноврсним звуцима. Општи упечатак је дивљи. Звуци се мешају и испреплећу. Разлеже се јаук неког несрећника, који је, по свој прилици, добио преко леђа; чује се напев на Госаоди возвах глас осми; неком пуче по зубима; код пећи певају: „отроци семинарски, стојећи посред крчме, појаху: дај, сипај! књиге ћемо продати, па ћемо вам новац дати"; чује се плач; нека животиња њишти извијајући коњским гласом: „и-и-хо-хо-хо!" Пуна је соба вике и смеха, псовке и мекетања, њиска и певања на разне гласове. У Камчатки, под управом

433

маторог Митахе, чувара школских предања, пева се песма, наслеђе још од првоседелаца бурсиних: Срећни ли су народи Чије јаке природе Не знадоше наших мука, Мука од наука. Тек што за сто заседнеш На се чорбе наједеш, Ха]д у школу, шта си стао, Хајде, ма урлао! Ако не знаш, брате мој, Ђавола те склепта рој, На те бију туку, И за кике вуку. Уз глас Митахин саосећајно пристају гласови другова његових. На жалост, до нас не дође крај те песме, која се пева тужно као на гробљу. Ну има бурса и веселијих. Иа другом месту чује се: Светац био па био, Мужик храну возио На кобили злој, На кобили злој. За њим сеље хитају Па за вреће пипају (( Шта продајеш, хеј (( Шта продајеш, хеј? >} Он им вели старина: (( Зоб је лепа, јевтина «Стој, рпђа, стој, (( Стој, риђа, стој! 0 И још: Кад зграбише јарца Преко трбуха, Па удрише, муко, Јарцем о земљу : Отегао папке Испод капије, Исплазио језик Био па није. ГЈосле свака два стиха долази припев: (( Ти-ли-ли-ли-ли-ли-ли-ли ! у а за тим се понавља други стих. Смех и вика отимају мах... Опет нека хуља рже... сад њиште десеторица... сад их је двадесет... сад им се не зна ни броја... Лају, маучу, грокћу, звижде, реву . Око четрдесет гласова узимају на једанпут све могућне ноте... »Зима, зима!« вичу једни. То је поклич. Ученици почињу махати рукама као прост човек кад хоће да се згреје, урлајући немилосрдно: »Зиу1а, зима!" Стотине ричу у густој помрчини. Ко не зна бурсу помислио би е се грешне душе муче у паклу... На једанпут се заметну нешто ново у тешком, загушљивом ваздуху малог .разреда, и наткрили све гласове. Другови нознаше славни, огромни бас Великосветског, како се моли за благоденственное и мирное житге; сви беху очарани последњим речима: