Prosvetni glasnik

•» СЛУЖБЕНИ ДЕО

438

у београдској реалци: проФесор Стеван ДавидовиА, 18. авг. о. г., усдед промене подожаја; у ужичкој реадци: Зорка ЛукиКка, учитељица женског ручног рада, 7. септ. о. г., по модби; у књажевачкој нижој гимиазији: свештеник Лазар ПетровиК од дужности хонорар. вероучитеља, 13. септ. о. год.

РАСПИСИ И ОДЛУКЕ МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ И ЦРКВЕНИХ ПОСЛОВА РАСПИС директорима гимназија и нижим гимназијама и ужичке реалке, о примаву женске деце у гимназије Опште је призиато, да је образованост женскиња у сваком народу неопходна потреба. Та се потреба изодавна осетила и у нашем народу, па и код државних чинилаца. И како се образовање, које су женска деца добивала у основпим школама, почело сматрати за недовољно, и зажелело се за њих и вишега образовања, а једна Виша Женска Школа, којаје постојала у Београду, са много разлога била недоступна деци из даљих крајева Србије, то се најпре отпочела практика, а потом дошла и одлука министра просвете од 11. септембра 1879. године, Бр. 5040., да се женска деца могу примати и школовати у гимназијама заједно с мушком децом. и то само у I, II и III разреду, а из тих разреда да могу настављати даље учење у Вишој Женској Школи. Школовање девојчица у мушким гимназијама примљено је код народа добро и знатан број девојчица уписивао се и школовао у њима. Школовање девојчица у нижа трп вазреда гимназије могло је и остати без икаквих штетних последица за моралну страну како девојчица тако и мушкараца при довољној пажњи школске управе. Али се од поменуте министрове одлуке одступило, и девојчице, а потом п девојке, ишле су и у даље разреде гимназије, па чак п до свршетка гимназије, те и испит зрелости у њима полагале. Еад се пак и у гимназијама нашле и одрасле и зреле девојке заједно с одраслим мушкарцима, почело се од стране гимназијских старешина са представкама министру, па и у предлозима на зборовима ПроФесорског Друштва, радити да се девојчпцама украти посећивање мушких гимназија, наводећи тешкоће у одржав?|њу потребног реда и довољног надзора, који би'онемогућио нетрпљиве појаве, које излази из њихова дружења с мушкарцима. И министар просвете одлуком својом од 10.

јула 1894. год., ПБр. 10134., забранио је даље примање девојчица у мушке гимназије.. Како једна Виша Женска Школа у Београду а једна Виша Женска Школа у Ерагујевцу, којајош и није потпуна, пити су биле довољне, нити пак доступне девоЈчицама из свију крајева Србије, то су у прошлој години на молбу општина и њиховом материјалном помоћу отворени први разреди Виших Женских Школа у Пожаревцу, Шапцу, Нишу и Пироту. Да се ни овим потреба ни из далека није подмирила, сведоче многе молбе из разних крајева Србије, да допустим поново ирпмање девојчица у мушке гимназије. Из разлога: 1. што наше Више Женске Школе не одговарају правој потреби нити за учитељску службу, нити потребама грађанског живота, и што у најскоријем времену предстоји реорганизација њихова, те нити мислим друге, нове отварати, нити садашње, које су тек засноване, одржавати; 2. што су женска деца тек од 14-те године способна за кућну школу у својој кући, а дотле им треба дати могућности да уче у школи ; 3. што у том добу девојчице не могу изазивати неповољности, са којих им је учење у мушким гимназијама забрањено, одлучујем: 1.) да се женска деца примају на пријамни испит и но том у гимназију, и да у гимназији могу учити само први, други и трећи разред, а даље не; 2.) ученице у гимназији ,могу поновити само један разред, и то само први или само други; 3.) учитељица женског ручног рада, коју ће и од сада као и до сад плаћати општина, дужна је бавити се међу ученицама за све време док су оне у школи, а нису на часовима предавања; 4.) дпректор школе водиће нарочити надзор и старати се за све остале мере, да се у свему одржи добар ред. ПБр. 12199. 10. августа 1895. год. у Београду. Министар аросветеицрквених аослова, Љуб. Ковачевић с. Р.