Prosvetni glasnik

444

ШКОЛ.СКИ Л.ЕТОПИС

оријски одговоран за тај неуспех — као што за сличан неуспех нису били одговорни ни остали наставници којп су тај предмет до сад предавали. Јер тај предмет је готово увек до сад био у рукама наших најодличнијих наставника у тој струди и сви су га, од седамнаест година на овамо, с изузетком једног јединог, предавали рђаво. Али, како му драго с тим, и остављајући објашњење тога појавазасад на страну, неоспорно је да се тај предмет не предаје добро у нашим школ.ама. Кад се сад узме у рачун да је тај предмет кључ за разумевање књижевности; кад се, даље, узме у обзир да. се ни књижевни текстови не читају у гимназијама; кад се, најзад, томе дода да се једна врло важна ствар, писање дисертација, такође не негује у нашим школама, и ако ђаци имају да покажу, на једним од својих најважнијих испита зрелости, своју спрему и своје способности у том погледу (нека објаснн ко може ту аномалију!); кад се, велим, све то узме у обзир, онда је лако разумети какво мора бити књижевно образовање које наши ђаци износе из средњих школа. А то је веллка штета што је тако. Јер књижевно образовање није као знање једног извесног предмета, као познавање једне научне гране, која се може знати или не, према струкама којима се човек одаје доцније; но је нарочита култура духа, која се не да ничим другим заменити, и која је сваком потребна, и ономе који ће доцније учити историјске, и ономе који ће учити природне науке. Ја се овде нећу враћати на важност књижевног образовања; али ћу напоменути да је та књижевна култура *) оно што је чинило и чини снагу такозваних хуманистичких гимназија; не грчки и латински, доиста, којима су поборници класичних језика, по једној штетној забуни, хтели да припишу сав осведоченп успех тих гимназија. За латинским и грчким, у тим гимназијама, стоје грчка и латинска књнжевност, са својим једрим, простим и крепкпм мислима, од највеће важности и вечите вредности, и са својим стшшстичким обрасцима, и то је оно што и у ОксФорду и у Паризу спрема велике нисце и мислиоце. — Разуме се, да се грчка и латинска књижевност могу читати и у преводу, п да модерне књижевности не изостају у вредности од класичних. Успех је, дакде, у матерњем језику (в. горе) слаб у нашим школама. Друга наставна грана која се тако исто недовољно савлађује, а без које такође не може бити речи о даљем раду у Великој Школи, и, доцније,

*) В. Између осталога, Хелмходчев Извештај пруској влади о његовој мисији у енглеским школама.

у проФесорату — то су страни језици. Ја нисам нашао више од једног или два ђака да колико толико течно читају Француски пли немачки; а оних који би могли читати иоле тежи текст, нисам нашао ни једног. И треба имати на уму, да се и за ове изузетке, које сад поменух, нема школи благодарити. Они ђаци, који знају језик осетно боље од својих другова, стекли су то знање увек ван школе. А нас се тиче успех школе; и тиче нас. се цросечно знање, а не изузетци. Међутим, просечно знање језика у нашој школи стоји врло ниско. Довољно је овде рећи да ни оно два три изузетна ђака, који су ван школе научили језик и знају га знатно боље од својих другова, ипак не знају странога језика онолико колико се, по мом мишљењу, може у школи савладати за осам година, и колико ђак треба да зна по изласку из гимназијо и пред свој улазак у Веллку Школу. По томе се може судити колико су спремни они остали. Најзад, не треба губити из вида ни то, да би ђак можда требао да изнесе из гимназије знање, неједног од два жива језикакоји се у њој предају, но знање и једног и другог, немачког и француског. Ви, Госнодине Министре, видите колико је то далеко од онога, што се данас постизава у нашим школама. Најзад сам констатовао, у свима школама и у свима разредима, да је број добрих ђака, према броју слабих и сасвим средњих, несразмерно мали. То је нов знак слабога успеха у нашим гимназијама, и један од најозбиљнијих, од оних о којима треба највећу бригу водити. 3. Који су узроци, ближи узроци овоме слабом успеху? Јер даљих и најдаљих има много, и ти би нас могли далеко одвести. На ирвом месту, свакојако су наставници великим делом криви за овај неуспех. Од њпх препмућствено зависи не само спрема ђачка, но и вредноћа њихова и умна развијеност, и воља за радом, једном речју целокупан успех. Добар наставник, баш и кад су остали услови непогодни у једној школн, кадар је ваздан дати добре ђаке. Али да се такав успех постигне, потребно је да наставник има, нрво, не само потребну спрему у знанственом погледу, но, друго, да је добар педагог, и треће, да воли свој посао. Наши наставници, међутим, имају још много да напредују док доспеју да испуне ова три услова. Што се тиче њихових педагошких способности, ја их нисам нашао много који знају шта је то дични, самосталан покушај, који умеју сами да мисле о свом послу, који умеју да погоде најтачнију и најподеснију методу, који умеју сами нешто да нађу, ван традиције или рутине. Што се тиче њиховог знања, и ако већина, може се рећи,