Prosvetni glasnik

74

радња главнога

просветнога савета

сдабостн картагинске државе писац нзмеђу осталога вели и ово: „Са ширењем римске државе њнхна је снага постајада јача, јер су они покорене народе умелп чвршће прпвезати за своју државу (колонијама, давањем грађ. ирава, узимањем за савезнике и т. д.); код Картагпњана је, напротив, то било обратно: са ширењем њихне државе све је већма растао број покорених и разним дандпма сатираних народа, те и број незадовољника бивао све већи." Ово је истина, али овде се никако не сме сметати с ума сродиост нталијскнх народа и племена са Римљанима, а код Картагињана обрнуто. Па код сродних народа је већа привлачна сила и пре могу створити једну целину државиу но несродни, као што је то случај са Картагињанима и народима, које су онп покорили. Овом пододељку а § 54. при крају имам да напоменем да нису тачно наведени услови мира, који је закључен између Римљана и Картагињана при свршетку првога пунскога рата. Писац вели : „Услови под којима је први пунски рат закључен билп су: да су Картагињанп наиустили Сицилију, заробљенике пустили без откупа и обвезали се да за 10 година плате ратне оштете 3200 талената (на 19 мил. динара). Јерон задржа и даље Сиракузу, а сва остала Сицилија иоста ирвом римском ировинцијом и од тада житницом римском." Међутим услови мира билисуови: 1) Картагина не сме напасти ни Хијерона ни на савезнике му; 2) да без накнаде пусте заробљенике римске; 3) да за 10 година плате 3200 талената и 4) да Картагина напусти Сицплију и њене отоке. Све остало у овом одељчићу добро је. 2. Стварање средоземних држава иодримском хегемонијом (200—168). Део овај одељчић добар је, само му је, како ми се чини, незгодан наслов и излишни § § 65. и 66. 3. Претварање вазалних држава у римске ировинције (168—133). Добро је израђен. Могаојебити уједно са горњим (2.) пододељчићем. в) т Доба револуција " (133 — 31). Г. писац је и овај одељак, као и остале, поделио на пододељке. Има их свега 5, и то : 1. „Браћа Граси", време од 133.-121. год. Ту је огшсан политички и економски живот Рима у II в. пре Хр.; кварење римских обичаја и први рат робова; затим покушаји браће Граха за преображај римске државе. Опис је нешто опшпран, али добар и тачан. 2. „Владавина оптиматска" (120—100). Овај одељчић добар је. 3. „Марије и Сула", време од 100—78. Овај је пододељак опширан.

4. „Помпеј п Цезар; пропаст републике", време од 78.—31. год. пре Хрнста, врло је опширан. Уопште овај трећп део историје рнмске републике врло је опшпран. обухвата трећпну целе књиге. Мпслим да је ова опшпрпост сувишна за ученике VI разреда гпмназпја, којима је поглавито ова књига намењена, а одузето је тиме простора те је скраћен петп нододељак Ш-ега дела историје римске републпке, а то је: 5. „Култура", где је говорено врло мало о вери и ФплосоФији, много више о уметности н најпосле о римској војсци, и ништа више. Г. писац говорећи о вери у § 124. у главноме понавља оно што је речепо у § 51., последња (четврта) алинеја, само нешто опширније. Друга половина овога § говори о философијп, и то само на овом месту у целом овом делу, осем оно 4 1 /, реда на страни 222. при крају крупнијега текста § 160. О фидософији Римљана овдејеречено у 9 реда позивајући се на I књигу, § 219., где је говорио о философпји Грка у 23 реда. Могао бих запитатн свакога, шта ученик може научити о стању филосоФије у Римљана из овога: „...дотле су виши редови римскога друштва постајали према вери све равнодушнији и безбожнијп (аугури се смеју вршећи обреде), или веру замењивали философијом , чије су нарочпто две школе, еиикурска п стојичка (I § 219.6.), биле у Риму јако раширене, јер су својпм учењима најбоље одговарале и времепу и карактеру римском." Тим пре што у I књизи није јасно речено каква је карактеристика стојичкеи епикурске ФилосоФНЈе. Напомињем да је и овде изостао домаћи живот римски, привреда, како пољска тако и домаћа. IV. Четвртп део књиге јесте историја римске имнерије одЗО. г. пре — до 476. по Хр. Она је подељена на два одељка: 1) „царство као принцппат" и 2) „царство као апсолутна монархија." Сваки од ових одељака подељен је на пододељке, као и ире што је г. ппсац чинио, први на пет а други на три пододељка. Овај одељак обухвата скоро трећину књиге. У целини добро је израђен, али за школу опширан. О Калигули, Клавдију, Нерону много је поклонити им свој тројици и један лист, а г. писац им поклонно скоро три листа. То исто вредниза Галбу, Отона, Вптелија и Домицијана. Кад је из римске исторпје могла изостати лепа слика о Корнелији, мајцп браће Граха, заиста је могао изостати и један Калигула или Галба или Каракала са Елагабалом. Најпосле могу да кажем, да се г. пнсац у овој књизи нпје